Društvo u pelenama

Odnos jedne države prema sopstvenim građanima najpre se vidi prema tome kako se ona ophodi prema najosetljivijim, najkrhkijim delovima društva. U tom odnosu vidi se i više od odsečka na skali solidarnost - represija; vidi se odnos prema životu.
Razumljivo je da je u mnogoljudnim državama, gde se broj stanovnika meri milijardama, pojedinačni život tek nevažan, neprimetan dašak, "dust in the wind" , rekli bi Kansas. Ama, naše društvo je malo i sužava se i dalje.

Nema, zapravo, društva koje sa više revnosti kuka o opasnosti od sopstvenog izumiranja, a koje manje brine o sopstvenom osptanku. Sa onoliko žara koliko kršimo prste i trošimo dah bojeći se da će srpski jezik, kultura i nacija nestati, toliko i nagovaramo svoje sa mukom odgajeno potomstvo da se, čim stasa, iseli odavde; sa istom revnošću objavljujemo veru u sve moguće teorije zavere, koje idu u prilog činjenici da ovde 'leba nema, da smo mi takvi i da je to nepromenljiva činjenica.

Duboko patrijarhalna društva takođe vrednuju kolektive - porodicu, bratstvo, pleme, narod, daleko više nego pojedinačne živote, pa je u tom smislu život vredan onoliko koliko doprisnosi fizičkom i duhovnom opstanku kolektiva. Mi smo, međutim, želeli to da priznamo ili ne, odmakli od ovog stupnja, ali još uvek nismo uspeli da uspostavimo identifikaciju i solidarnost na jednom širem, opšteljudskom nivou.
"Centar za mame" nedavno je istraživao iskustva žena na porođaju. Ovo nije prvo istraživanje te vrste: pre nekoliko godina građanska inicijativa "Majka hrabrost" nastojala je da ohrabri žene da pričaju o, često tužnim, pa i jezivim, iskustvima iz porodilišta širom Srbije. Nastojalo se da se obezbedi humaniji i topliji tretman porodilja, da im se omogući da učestvuju u planiranju toka porođaja, da očevi neposrednije učestvuju u porođaju, da se mamama obezbedi prijatno, sigurno, prijateljsko okruženje tokom ovog nesumnjivo najvažnijeg, ali često i zastrašujućeg događaja u njihovim životima.

Da ironija bude potpuna, većina zamerki koje su porodilje upućivale na račun zdravstvenih ustanova i radnika mogla bi da se ispravi bez novca, ili sa vrlo malo novca. Radi se o elementranoj higijeni, brizi i ljudskosti. Najdublje se izvinjavam zainteresovanim i duboko humanim medicinskim sestrama i lekarima ( znam da ih ima! ) ali porođaji se i dalje obavljaju kao na traci i planiraju prema doktorovim partijama golfa ili zimovanju na Alpima. Najćešće se rutinski daju oksitocini i kojekakve špecije i niko ne smatra za shodno da vam kaže šta vam kaplje kroz infuziju i zašto. Najčešće se porođaji maksimalno ubrzavaju, medicinsko osoblje vređa porodilje, viče na njih ili im čak i preti. Prisustvo oca na porođaju (drugi članovi porodice ili partnerske zajednice ne dolaze u obzir) izbegava se "iz higijenskih razloga". Valjda su iz higijenskih razloga WCi u porodilištima začepljeni izmetom i vrve od bubarusa.

I tu leži koren korupcije - mame i bračni parovi "podmazuju" medicinsko osoblje najpre zbog toga da bi u porodilištu dobili tretman koliko-toliko dostojan čoveka. To se podrazumeva. Podrazumeva se da će bez šuški da te kasape kao svinju. Podrazumeva se da ćeš da daš šuške jer je tvoj i život tvog deteta u pitanju. Gurnute smo u bezizlaz: naravno da je korupciju moguće dokumentovati i dokazati; ali ko još razmišlja o tome dok iz utrobe ističe amnionska tečnost i kad želi da svom detetu, na graničnom prelazu nepostojanja u postojanje, pruži najveće šanse za dobar i zdrav život? Da li i jedna žena tada misli o snimanju video kamerom ili sličnim stvarima? Da li je spremna da odlučno kaže da neće nositi upakovane flaše viskija i koverte? Šta je to spram čitavog života?

Možda bi trebalo pokušati da se  primeri stvarne i usrdne brige za pacijente stalno pominju i da se ljudi koji život daju svojoj profesiji, adekvatno nagrade? Već devet godina se sa velikom zahvalnošću sećam divne pedijatrijske sestre sa klinike "Narodni front" koja je sa nežnošću i strpljenjem prepovijala svaku bebu, sa razumevanjem slušala i odgovarala na svako pitanje porodilja, uključujući i, recimo, ona o nezi rane ili dojenju, koja nisu njen neposredan posao. Gnjavile smo je. Obožavale smo je.

Možda bi trebalo da se, poput ove sjajne žene kojoj se, na žalost, ne sećam imena, naučimo dubokom vrednovanju života koje pre svega pokazuje ličnim odnosom prema  ljudima, malim i velikim?

Ne verujem u nacionalne stereotipe; verujem da se dobrota može razviti i ponegovati i da se uvažavanje, podrška i zahvalnost  mogu naučiti.

Život treba poštovati od samog početka. Društvo kojem nije stalo do njegovih novorođenih građana i ne može imati nikakvu budućnost.

Iva Radović