Dvadeset devEEEti, rEpublike dan

Eto, od cele proslave dvajsidevetog sećam se samo ovog prigodnog refrena. Sećam se i da smo imali priredbe na kojima smo to pevali, onako plavo-belo-crveno uparađeni; recitovali reminiscencije na NOB i kleli se u bratstvo i jedinstvo. Desetak godina docnije, nismo se kleli no klali, kontra tog bratstva i jedinstva. Koje nije doduše komunistička izmišljotina, baš ako ćemo po istini i pravdi. Bio panslavizam i pre. I ta ideja o jedinstvu čovečanstva, o humanizmu nije nepoznata ni drugim ideologijama i teorijama mišljenja.
Nego, da se vratim na temu. Posle smo, na časovima likovnog, te iste priredbe crtali (šta drugo da crtaš na temu: "Proslava 29. novembra" ? Manj ako ne umeš da nacrtaš Titov portret, to je uvek prolazilo).

Sada, međutim, zametnula se vatrena kavga po društvenim mrežama, između onih koji sa nostalgijom evociraju uspomene na tu Republiku čiji je dan bio i onih koji prete da će takve odma' da anfejvuju i brišu s liste prijatelja. Jera neprilično je slaviti srbomrsca, žderača građanske klase i zemlju formerly known as tamnica naroda (svih naroda, svako svojata privilegiju bivanja utamničenim).

Jest, obrnuli smo krug. Mnogi od nas. Shvatili smo da nacionalističko razdrljivanje košulje i busanje u grudi patriotske nije donelo oslobođenje, pa ni sreću u toploj udobnosti stada, koju smo priželjkivali. Shvatili smo da povratak građanskim vrednostima znači, pa...ne znači baš rukoljube i nošenje šešira...više, recimo, povratak podeli na gazde i najamnike, samo što su gazde možda malo neotesanije. Više, možda, povratak, na nešto šira vrata Crkve (ne vere, baš Crkve) koja je rešena da naplati svoj doskorašnji boravak u ilegali. Više, po-našemu, nekakvom haotičnom sabiranju neukosti, pogrešnoj interpretaciji tradicije, koristoljublja, osvetoljubivosti i globalizacione neminovnosti. Rečju, kapitalizam - neonatus na naš način. Sirov, prljav, surov i nemilosrdan. Možda tamnica naroda i nije bila tako neudobna i 'ladna?

Gledajući u budućnost zastrašujuće neizvesnu - ili, izvesno užasnu; plutajući u fekalijama sadašnjosti, jedino čemu smo mogli da se vratimo jeste ono što je već proživljeno. Uz neminovnu distorziju i brisanje delova sećanja. Za razliku od naroda koji nisu imali (ne)sreću da žive u socijalističkoj realnosti, mi smo imali iskustvo u osnovi humane ideje transformisane u ljudsku, nesavršenu, realnost. Uprkos tolikoj povici na crvenu buržoaziju, ateizam, komunizam, internacionalizam, na obračune sa neistomišljenicima, čistke, rezolucije, uništenja...na vreme SFRJ sve više mislimo sa setom, nekad i rezignacijom nad sopstvenim pogrešnim procenama.

Meni lično leve ideje bliske su zbog humanizma, kosmopolitizma i ideje da su svi ljudi jednaki i da treba da imaju jednaka prava. To što njihova realizacija možda nije dobro elaborirana i izvođena druga je, verovatno i važnija stvar; pa ipak imam utisak da prisustvujemo globalnoj revitalizaciji socijaldemokratskih, socijalističkih i komunističkih pokreta. Kada razmišljam o državi u kojoj sam rođena, kada razmišljam o svojoj domovini - jer to je moja domovina, (sic - domovina, ne otadžbina, koja podrazumeva 'naku pripadnost po krvi, patrilinearnu, maskulinu; a domovina, dom, toplina je i prisnost poznatog okruženja u koje se vraćam) - mislim na more, mislim na put kroz uvek ljubaznu i predusretljivu Bosnu. Mislim na svetloplavo nebo Hercegovine ispod kojeg pršti kamen od vreline i Dalmaciju u kojoj cvrči, cvrči cvrčak na čvoru crne smrče, svoj trohej zagušljivi...mislim na ravnicu i na pitu od bundeve. Mislim na besplatno školovanje, mislim na ekskurzije na koje su išla i siromašnija deca, zahvaljujući gratisima i školskim letovalištima. Mislim na to da je svako, relativno lako, mogao da pronađe posao. Mislim na neme mape na kojima smo crtali nebrojene fabrike i rudnike i crnu i obojenu metalurgiju i ko bi još sve to zapamtio! A danas bi te mape bile prazne, jer su fabrike i kombinati i čuda prodati u bescenje, a naša će deca raditi u njima bez plate, ili lomiti kičmu negde po nepreglednom dunjaluku. Kada mislim na domovinu, mislim na jedan državni Univerzitet, koji je svako, ako se potrudio, mogao da upiše i nije morao da proda familiju u roblje zbog toga; ali su doktorati bili ozbiljni i pravi. Mislim na to da smo imali para da kupujemo knjige, da su muzeji bili otvoreni, a bioskopi nisu morali da se otimaju iz ruku beslovesnih gazda koji ne znaju šta bi s njima, nego - vole d' imaju. Mislim na izlete i šetnje po Košutnjaku ili Kalemegdanu, a ne na tri stotine kablovskih kanala i šoping molove kroz koje tabanaju okrečene šiparice staklastih pogleda..

Mislim na društvo u kojem je svakome bio dostupan most regal, i "Sintelonov" itison. U kome je voće bilo sezonsko, ali sočno, bremenito slašću. Mislim na društvo, bar u načelu, jednakih šansi, u kojem je đubretarova kćer imala jednake mogućnosti da završi fakultet i postane cenjeni stručnjak, kao, i, recimo, sin direktorke banke.

A sad sam apatrid.

Iva Radović