E, moj Milutine

Zimsko jutro. Uobičajeno, prohladno, mada toplo za ovo doba godine. Razlog više da se ljudi razmile okolo, da izađu napolje i osete svežinu vazduha koja ne dopire do njih dok su u zatvorenim prostorijama.Raspoloženje, reklo bi se, praznično. U svakom slučaju blještavilo, sjaj robe na ulicama, ponude raznih vrsta, stvaraju neku sliku živosti. I sve se, saberi-oduzmi, kreće, samo ti, Milutine, stojiš. Nepomičan, hladan, gledaš sa visine. Svedok si mnogih događaja. I ti i oni čija imena su utisnuta u taj kamen od koga si napravljen.

Nažalost, nisi jedini koji imenima naših ljudi, naše dece svedočiš o propasti i mukama ovog naroda...i nisi jedini koga isti taj narod ruši.

E, moj Milutine! Pogledaj samo! Deca se penju po tebi, trče, skaču; pijani te psuju, zaljubljeni pišu poruke a oni, kojima para nikad dosta, stavljaju te u centar vašarskih događaja. Eto, „kod Milutina“, najlakše je tako, pa te onda zaklone, da bi do izražaja došli svi nazovi umetnici, kuvari, stvaraoci i ostali... Da ne kažem šta i koji.

I gledam sve to. I reagujem ponekad, ali ne vredi. I ja i mnogi još. Ne vredi, kažem ti, jer smo sitni i beznačajni – manjina u odnosu na broj novopečene, pridošle  gospode koja rado priča o nacionalnoj svesti iz udobnosti fotelja i luksuzno opremljenih kabineta; gospoda koja ne zna da se nos briše maramicom, jer je do juče to radila rukavom; gospoda čiji moral je prodat zajedno sa kućom i imanjem za debele pare, pa se slava, kao najveća svetinja, slavi u kafani, a i parastosi.

Kažu mi da nisam srpskog roda, jer Srbin ne piše latinicom. A kog sam roda? Recite, iako ja mislim da sam, pre svega, čovek, pa bi se po tome dalo zaključiti da znam ko sam i šta sam. Možda grešim? 

Nažalost, istog smo roda, ali različitog soja, jer ja pišem i latinicom i ćirilicom. Znam oboje i ne mislim da se država i rod čuvaju time. Možda su, ustvari, u pravu, ali eto, opet, mislim da je važnije šta pišeš, gde stavljaš svoj potpis i ime, od toga koje ćeš pismo upotrebiti.

Razumeš ti, Milutine, mnogo toga, znam. Nagledao si se svega, vek proveo u centru. Gledaš celu okolinu. I tvoja bi puška, verujem, opalila, samo kad bi mogao to da uradiš. Da ovaj narod prizove pameti, da ga prodrma, probudi, da ne bruka više ime svoje, a ni imena predaka čije kosti počivaju širom planete; predaka na koje se sa ponosom poziva, a koji bi, da mogu da ustanu, umrli od muke, ne od bolesti ili metka, kad bi videli šta su iza sebe ostavili i zašta su se borili.

Neće dati odgovor nijedna stopa zemlje na koju je naša krv pala, niti progovoriti kamen i trava na grobljima. Neće, Milutine, a nećeš ni ti. Sami treba to da uradimo.

Da vaspitamo sebe da bismo mogli vaspitati decu. Od njih očekujemo da grade novi, bolji svet, a šta im ostavljamo? Odakle da počnu?