Glumatanje za povraćanje

Hipokrizija  je u bukvalnom značenju glumatanje ili preciznije zastupanje stavova u koju osoba ne samo da ne veruje no se ponaša sasvim suprotno od onoga što verbalno zastupa. Slučaj Raše Popova nas je sve rastužio (ali ne i iznenadio). Deca koja su to učinila su vaspitno zapuštena, zanemarena, verovatno siromašna, verovatno osnovno neobrazovana (i ako zakon to ne dozvoljava, ali zakon niko ni ne primenjuje pa shodno tome kao i da ne postoji). Dakle sakupilo se srbijansko društvance da razapne dva maloletna aberanta na krst.  Nema spora da je postupak za osudu i nije uopšte potrebno da to naglašavam, ali mi nikako nije jasno da postupak dva mala uličara izaziva više pozornosti i osude od mnogo gorih nedela odraslih, navodno obrazovanih i navodno normalnih ljudi.

Dakle, ovde se ne radi o principijelnom stavu osude nekog postupka (bez obzira ko ga je učinio), već je reč o selektivnom  vrednovanju postupanja i nepostupanja u zavisnosti od simpatija, količine moći i uticaja koji počinilac nekog dela (nedela) ima.

Većina nas je prisustvovala direktnim prenosima fizičkog maltretmana nad neistomišljenicima. Ne tako davno Vojislav Šešelj i njegovo obezbeđenje je pretukao i zgazio advokata Nikolu Barovića posle nekog televizijskog duela, koliko mi je poznato advokat Barović je podneo krivičnu prijavu protiv pomenutog Šešelja koji je u to vreme bio punoletan, ali i država još nije našla za shodno da pokrene postupak i izrekne kaznu. Isti taj Šešelj je ispred tadašnje Savezne, danas skupštine  Srbije, 11. juna 1992. udario pesnicom jednog taksistu, štrajkača, koji mu je uputio psovku. Šešelj je po izveštajima svedoka počeo da viče:

- Sve ću vas pobiti kao pse, meni niko ne može da urliče! Ja ću vas srediti bando, bitange! Ja ću vas upucati, bando, što ne radite? – vikao je Šešelj. Pripadnici Šešeljevog obezbeđenja su tada ispalili nekoliko hitaca iz automatskog oružja.

Dakle, fizički maltretman je za neke apsolutno legalan način komunikacije. Imamo naravno i svežije slučajeve: Miladin Kovačević dobije od države milionče dolara zato što je pretukao  Brajana Štajnhauera. Marko Milošević sa svojom bandom uličara “zgazi” Radojka Lukovića, Momčila Veljkovića i Nebojišu Sokolovića i gle čuda slučaj zastari i stavi se “ad acta”. Konačno, policajci sa zemljom sravne brata premijera (čovek je imao sreću da je brat premijera, inače za slučaj ne bismo ni znali) i nikome ništa. Zamorno je da vam nabrajam slučajeve, ali ne uočavam da su ova dva nesretna i maloletna devijanta izašla iz korpusa pomenutih postupaka, pa ne bi bilo loše za početak da se procesuiraju, osude i pravdi privedu ovi dobro uhranjeni, poznati, pismeni, moćni, dobro situirani koji služe za primer i toj deci, a posle da kaznimo i decu i njihove roditelje. Tako bi to nekako trebao da izgleda redosled  postupaka  u jednom uređenom i na zakonima utemeljenom društvu.