Hraniteljstvo nije posao, to je ljubav

„Slađa je imala pet meseci kad su je doneli kod nas. Mama i tata su morali da idu da joj kupe neke stvari, a brat i ja smo ostali da je čuvamo. Ona je bila jako mala, mršava i plakala je u krevecu. Malo smo se brinuli jer nismo znali kako da je smirimo i onda smo joj pustili muziku. Zaspala je brzo. A bila je jako bolesna, sad je ozdravila...i ugojila se malo...“ – ovako priča o svojoj „sestrici“ devetogodišnja Maja čiji su roditelji višegodišnji roditelji hranitelji. Mladi ljudi, tek pregurali 30, a već jedno dete podigli do punoletsva i ispratili u samostalni život. Slađana je doneta pre nešto manje od godinu i po dana, zaista sa ozbiljnim zdravstvenim problemima iz socijalno urušene porodice. Centar za socijalni rad je mladim roditeljima sa dvoje svoje dece dodelio bebu na staranje i oni su je prihvatili kao svoje rođeno.

Vidi se to po načinu na koji majka drži Slađu u krilu, ljubi je svaki čas, brat i sestrica joj dodaju smoki, keksić... A ne zna se ko od njih troje ima topliji, mekši, nežniji, blaži izraz lica. U plavim očima (jer svo troje su, igrom slučaja, plavooki) ogleda se dubina duše, kao u Ohridskom jezeru odakle se vade oni retki biseri.

A Slađa, mrvica od 19 meseci, ne propušta ništa onim krupnim, crnim očima. Zadovoljna beba, mazi se uz “majčin” vrat pa se uzvrpolji tražeći da pipne sve oko sebe. Radoznala je da istraži ljude koje do sada nije upoznala, da ih dotakne prstićima i nagradi osmehom.

Slađa za sada ne poznaje drugu majku sem ove riđokose, kovrdžave žene, gotovo detinjeg izgleda, koja ima strpljenja i smirenosti za svaki trenutak u životu dece. Na pitanje kako se organizuju, kaže, sa mnogo razgovora i priče. O svemu. Svako ima svoja zaduženja, a hraniteljstvo nije posao, to je odgovornost i ljubav pre svega. Ne za majku, niti samo za oca, to je način života cele porodice.

Centri za socijalni rad hraniteljskim porodicama daju mesečnu nadoknadu za brigu o detetu. Nije to mala suma, utvrđena je u visini mesečnih, normalnih potreba za dete koje je povereno na staranje. Kako deca rastu tako se i potrebe menjaju, pa se hraniteljima pomaže i u obezbeđivanju knjiga, učila, plaćanja eksurzija i sl... Sve u svrhu normalnog života. 

Da bi neko postao hranitelj prolazi specijalni program obuke, posmatranje, razgovore sa stručnjacima i zaista oštru selekciju. Onaj ko nije spreman da se preda iz ljubavi, nego vidi samo materijalni interes, bolje da odmah odustane od ove ideje. O detetu koje dobijete kao hranitelj morate da brinete i više nego o svom rođenom, jer ono je osetljivije, zbog uslova iz kojih dolazi. A ti uslovi nikada nisu bili dobri, jer se ono ne bi našlo Centru za socijalni rad na staranje.

Mlada majka iz ove priče uskoro očekuje još dve devojčice od 8 i 7 godina. Dolaze iz porodičnog nasilja, kako kaže socijalna radnica, urgentno se zbrinjavaju. Nisu sestre. Posle višemesečnih iskustava sa Slađinim oporavkom i stalnih odlazaka lekarima, dok nije stabilizovana, sada će se cela porodica naći pred novim izazovima.

Ali, na licu ove žene se ne vidi zabrinutost ili nervoza, naprotiv. Ona odiše ushićenjem kao buduća majka pred porođajem.

„Spremili smo im sobu, okrečili, uredili, nadam se da će im se dopasti...“ priča ona i usput Slađu hvata za ruku da ne padne, starijoj devojčici sklanja pramen sa lica, a dečaku briše trag od čokolade oko usana. Ne možete verovati kakvom nenametljivošću i spontanošću to čini, u potpunosti vladajući tim svojim malim svetom.

Ne zna se koliko će dugo „nove“ devojčice biti  u ovoj hraniteljskoj porodici, ali koliko god da to bude ništa im neće nedostajati. Izostavimo pominjanje hrane, odeće, postelje...ono što ih očekuje jeste posvećenost i ljubav. Upravo ono što im je bilo uskraćeno.

Violeta Živkov