Inkluzija! Kako to lepo zvuči!

Odavno se radi na poboljšanju uslova života u Srbiji, a rezultati su vidljivi. Moglo bi se reći odlični. U redu, nije to neka novost, to ja pokušavam da nađem način da svoju radost zbog te činjenice izrazim lepo, biranim rečima, kako i priliči građaninu ove lepe i nadasve, napredne države. Toliko joj dugujem za sve što mi je pružila od osamdesetih, dokle moje sećanje na mogućnost izbijanja oružanog sukoba doseže,  pa do danas.

A kod nas ne manjka sukoba, kako god se odvijali; sa oružjem ili bez njega-svejedno. Činjenica je, nepobitna, da uvek izlazimo kao moralni pobednici i čemu panika? Sem toga, neprijatelj, koliko god nadmoćniji bio, uvek pređe na našu stranu. Lepo se prikloni jačem, primi nas u svoje redove čim se oporavi od poraza. To se zove inkluzija. (Inače, prednost ovog termina, sem što lepo zvuči, je i u tome što ne postoji opšteprihvaćena definicija istog, pa je, kao takav, veoma fleksibilan i može se zloupotrebljavati kad god nam padne na pamet).

Pošto smo rešili pitanje NATO alijanse, krenuli smo dalje sa inkluzijom. U škole je uvedena odavno, samo što se sprovodi jedan njen segment, koji, očigledno, ne daje rezultate, malo zbog nedostatka uslova, malo zbog kadrova, malo dok se inkluzija navikne na decu...

Sledeća stavka o kojoj se pregovara i koja predstavlja korak dalje na ovom polju, jeste inkluzija Roma, kako reče gospođa ministarka, te će se u tom cilju, zakazati donatorska konferencija, kako bi se obezbedila sredstva za finansiranje ove i strategije rodne ravnopravnosti.

Evropa sve odobrila i podržala, što je jako važno, jer bez njenog mišljenja, u vidu izraženog zadovoljstva napretkom Srbije, nema ništa.

Ne brine mene vlast ni njihove bezumne ideje, jer je u njihovoj pozadini pranje novca, te se u tom pogledu, moraju snalaziti i koristiti najbezočnijim lažima, ali me brine narod koji to podržava; narod koji ćuti i sebe svodi na nivo najprimitivnije zajednice kojoj je potrebna potpuna socijalizacija! Narod, moj narod koji trpeći, daje priliku da se o njemu stvara slika kakva odgovara moćnicima! E, to mi je teško da prihvatim, jer znam da u ovoj zemlji, jedini je zločin biti Srbin i radno sposoban, jer ti se onda uskraćuju sva prava. Dobri smo samo kad treba da se naš glas iskoristi na izborima, kad umremo ili kad odemo odavde, što se u suštini svodi na to da smo dobri kao doprinos statističkim podacima koji se upotrebljavaju da bi se osmislile nove strategije koje će obezbediti priliv novca.

Ne postoji država, vlast niti pojedinac koji se ne bi mogao kritikovati ili korigovati u bilo kom pogledu, ali kritika, samo po sebi nije cilj, ponižavanje još manje, a trpljenje ponižavanja znamo kako se zove, zar ne?