Intervju sa Milanom Nenezićem

Beše jedna država koja ni po čemu nije ličila na državu osim po tome što su je tako nazivali razni paraziti i društveni talog koji se ukorenio kao vladajuća kasta na vrhu iste. Samo za oči naroda te fiktivne države stvorena je predstava u kojoj su svi ti siroti ljudi mislili da su zaista deo nekog državnog uređenja. Kako po nekom difoltu u svakoj državi koja to nije ništa ne funkcioniše na način na koji bi trebalo, tako je ta sadistička vlast sve više uzimala i sve manje davala. Narod je; višedecenijskim silovanjem; postao kurva koja bi s vremena na vreme iz svoje materice izbacila poneko biće vredno pažnje kome bi se kasnije ta pažnja potpuno uskratila, jer tako to rade silovatelji: uzimaju bez pitanja i odobrenja, uzimaju sve i ne daju ništa.

Milan Nenezić (02.09.1985.) je jedno od tih nesrećnih, svetlosnih bića izbačeno iz srpske materice koji je svojim talentom i darom dao doprinos kulturi te nepostojeće državice Srbije, obasjao jedno razdoblje kulture, nesebično šireći svetlost svog talenta, a da pri tom nije dobio ništa za uzvrat. Iako su svi prepoznali slikarski talenat u njemu, niko to nije umeo da ceni na pravi način. Dolazila su priznanja od starijih kolega, ali još uvek niko nije želeo da ulaže u njega. Neki su ga pljuvali pod izgovorom da je njegov slikarski rad uznemiravajuće brutalan i morbidan. Ipak, dobio je zlatnu plaketu za umetnost.

Jednog lepog dana, sadističko ministarstvo je zamahnulo bičem tik iznad Nenezićeve glave i dalo mu, kako se to tada činilo, priliku da se pokaže i dokaže. Organizovan je otkup slika i taman kad se činilo da će se možda Milanov rad i isplatiti, glavešine su po ko zna koji put ponovili isti šablon otimačine.

Moj sagovornik je želeo da stane nasuprot vlasti i zatraži ono što mu pripada.

Konkretno: Kaži mi nešto o tvom angažmanu od strane ministarstva kulture.  

M. N. : Cilj je bio da se opreme institucije. To je bio konkurs ministarstva kulture za otkup umetničkih dela. Fond je bio nekih milijardu dinara. Galerija savremene umetnosti Niša je konkurisala za jednu moju sliku. Konkurs je prošao, otkupili su sliku čija je cena bila hiljadu i osamsto evra u dinarskoj protivrednosti, na šta su oni odbili dvesta evra, pitali me da li s slažem sa tim. Naravno da sam se složio, moram da jedem nešto. Potpisao sam ugovore i u novembru prošle godine je to trebalo da bude isplaćeno, što nije urađeno pod izgovorom da sekretar finansija grada Niša neće da potpiše da mi se novac isplati. Međutim, kasnije saznajem da su neki autori isplaćeni po nekim nepoznatim prioritetima, a da pri tom ja i dalje nisam isplaćen. Od tada je prošlo šest meseci bez ikakve reakcije.

(Slika za koju je potpisan ugovor, čime je sprečena prodaja od strane autora, a nije plaćena.)

Konkretno: Da malo produbimo priču samim sistemom obrazovanja kroz koje si prošao. Koji su tvoji prvi koraci u slikarstvu?

M: Pre svega me je inspirisala knjiga o evropskim majstorima dvadesetog veka. Inspiraciju sam nalazio i u stripovima. Manje sam čitao a više gledao slike i kopirao stripove. Onda je moja keva prepoznala taj talenat kod mene i već u drugom ili trećem razredu me je poslala na časove kod Sergeja, koji inače sprema ljude za fakultet. Ja sam tamo bio jedini klinac. Jednom prilikom je okupio sve ljude koji su dolazili kod njega na časove da pogledaju jedan moj crtež i rekao “Evo, ovako se crta” . To mi se negde urezalo kao nešto čime ću se baviti. Mada, nisam znao da ću se baviti slikarstvom, mislio sam da ću biti strip crtač ili tako nešto, jer me je to privlačilo. Kako je vreme prolazilo, naginjao sam ka dizajnu što sam i upisao. Posle toga sam se razočarao u školu za dizajn na Dedinju i odustao od ideje da se time bavim. U trećoj godini srednje škole sam, podstaknut konstantnom vežbom sa nekim drugarima, ipak odlučio da ću se baviti slikarstvom i od tada sam se intenzivno spremao za fakultet. Tokom te školske godine bukvalno nisam ni išao na časove i ako odem, uglavnom prespavam pola časova, a onda posle škole odem na pripreme u Boleč, tako da sam od ranog jutra do uveče bio više na pripremama do kraja četvrte godine.

Konkretno: U tim prvim slikarskim radovima, kom si se razdoblju najviše posvetio? Ko su ti bili uzori i ko te je najviše inspirisao?

M: Prvo renesansa i barok, skoro sva poznata imena iz tog razdoblja, onda kasnije ekspresionizam, Šile, Kokoška, pa onda i nadrealizam. Kako sam se više razvijao i napredovao, imao sam i više uzora.

Konkretno: Koliko je tvoj rad ličan, odnosno koliko je procentualno tebe u tome a koliko spoljašnjih faktora?

M: Dajem sto odsto sebe, sve prenosim na platno. Pokušavam da svu svoju energiju transponujem na platno, sve to što osećam, moje iskustvo i znanje i obrazovanje.

Konkretno: Kakva su ti iskustva sa prvom izložbom? Po čemu pamtiš to iskustvo?

M: Prvu izložbu sam imao u trećoj godini srednje škole. Profesor koji nam je držao časove crtanja i slikanja organizovao je meni, Nemanji Đorđeviću i još jednom dečku izložbu u holu škole, po zidovima škole i panoima. Ja sam tada radio slike koje su predstavljale čoveka koga rastrza, cepa i razara građevinska armature, prilično krvavo predstavljanje, samoubistva, brutalno i mračno. To smo postavili uveče kad su svi iz škole otišli da bi sutradan kad dođu u školu videli izložbu. To me je kasnije nekako pratilo ceo život, to što mi se desilo na prvoj izložbi, a to je da kad sam došao u školu i zatekao jedan svoj rad pocepan, dva rada su bila ižvrljana, jedan je bio ispljuvan. Onda su me pozvali u kabinet i rekli mi da se učenici, roditelji i neki profesori žale kako ih moje slike uznemiravaju, kako ne mogu da uče i da predaju. Tu sam ja bio totalno razočaran u ceo svet i skinuo sve svoje radove.

Konkretno: Da li ti je kasnije trebalo malo više vremena da se ponovo odlučiš na narednu izložbu?

M: Pa, ne. Kasnije sam se više koncentrisao na usavršavanje tehnike. Onda sam pošao na fakultet na kome su se organizovale godišnje izložbe na kojima su se dodeljivale nagrade i one su takođe bile velika razočarenja za mene. Na prvoj godini sam najviše radio i imao najviše radova, baš sam se trudio i očekivao sam da ću dobiti tu nagradu, međutim, kasnije sam shvatio da ne samo da profesori nisu imali veze ko sam ja i ko tu izlaže sem mene, već da su od samog starta odredili ko će ustvari dobiti tu nagradu.  Kako sam se i tu razočarao, odustao sam od fakulteta, odnosno, nisam mu se više posvećivao kao na početku već sam radio na ličnom usavršavanju, jer mi je fakultet postao samo suvoparno određivanje okvira. Ipak, imao sam dobar prosek, iako se nisam trudio.

Konkretno: Ti si prilično razočaran u srpsku slikarsku scenu?

M: Ima jako puno mladih koji su jako talentovani i kvalitetni slikari, ali su uskraćeni, propadaju i napuštaju ceo taj poziv zato što postoji taj neki profesorski lobi i lobi nekih starijih umetnika koji forsira svoj rad i ne dopuštaju mladima da se pokažu, ne daju im prostor da izlažu, niti mogućnost da prodaju svoje radove, jer obaraju cene. Tako da ja, ako hoću da prodam svoju sliku za trista evra, ne mogu, zato što npr. Cile Marinković  ili Velizar Krstić i još mnogi od tih dinosaurusa obore svoje cene, a ja da prodajem svoje slike za pet hiljada dinara… Meni se to ne isplati, jer ne mogu ni materijal da pokrijem tim novcem.  

Konkretno: Bio si u Belgiji na rezidenciji? Kakva su ti ta iskustva?

M: Doživeo sam kulturološki šok i mogao sam sebe da vidim šta ću u budućnosti da radim i povratio sam inspiraciju, kako ću da slikam itd. Kako sam se vratio ovde, shvatio sam da iz Srbije ne mogu da izvučem više ništa. Sve što me je ovde inspirisalo je bio mrak, a sad sam taj mrak već prevazišao i izmleo, izbacio ga iz sebe.

Konkretno: Kad radiš aktove, na šta se konkretno fokusiraš i šta akcentuješ?

M: Akcentujem položaj tela, celo telo mi je bitno, kao i ambijent u kome se nalazi, jer smatram da svako ljudsko biće i modeli prenose svoju energiju na prostor oko sebe. Zato i volim da ih slikam u njihovim prostorima, tada boje koje ih okružuju spajam u njih i taj položaj tela i u kombinaciji sa izrazom lica pokušavam da prenesem sve njihove emocije i energiju. Moram da napomenem da mi je i dalje najveća inspiracija moj veliki prijatelj i ljubav Katarina Petrović. Od nje je sve počelo.   

Ivana Pekić Malimarkov