Kad se babe dokopaju moći

‘Bem ti tipku, pernicu i mastilo (dupe te častilo), dođe mi tako ponekad da nešto napišem. I čim mi dođe, čim uzdrhtim od tog erotskog naboja pred belinom ekrana, kao rošavi pubertetlija pred eksplicitnom scenom ogoljenog životinjskog parenja u rijalitiju, zastanem i utonem u purpurne dubine deteta izgubljenog u vremenu i prostoru. Čemu? Zašto? Kome? Prodrmaju me, poput  prekinutog sladostrašća, palacajuće osice dilema doletele ravno iz epicentra zaumlja moje nadljudske podsvesti. Možda je to nekad imalo smisla, ili se bar činilo da ima, u onim vremenima kada je spisateljstvo bilo privilegija duhova otisnutih na pučinu mašte sa zabludom da se uobličavanjem svojih fantazama može promeniti svet, ili bar bludnik sam. Ništa od toga. Svet je postao daleko gori , bludni spisatelji su obeleženi krstovima marginalaca i luzera i sve je nepovratno otišlo u kurac. Kad u demokratiji, gde vladaju principi maloumnijeg mnoštva, svaka bena može da pošalje svoj usrani pev, iliti cvrkut, u napredni svet, onda pisanje kakvo smo nekada znali postaje samo sebi svrha, ili eventualno malobrojnog kruga poštovalaca i ljubitelja prave, iskrene i nadasve mudre stvaralačke aktivnosti. Tako su pravi pisci jednostavno uklonjeni sa scene, prepušteni samima sebi u nastojanju da, u najboljoj varijanti, u nekom b(r)logu potraže mesto za svoje, uglavnom jalovo arlaukanje.

U stvari, kad malo bolje razmislim, sve što sam dosad napisao, a to je petnaestak knjiga i na stotine, pa i hiljade novinskih tekstova i druge štampane građe, donelo mi je samo štetu, čak nesagledivih razmera. Tužili su me, kažnjavali, pretili, mrzeli, pokušavali i bukvalno da me dotuku kao ljutu guju u spavaćoj sobi. Bilo je to vreme zaluđivanja svojim značajem i otiskivanjem svoga uma na uvid generacijama koje dolaze da nas definitivno izvuku iz govana u kojima jesmo i povećaju specifičnu težinu kolektivne mudrosti i nagona za opstankom. A da sam sve to vreme radio bar kao deda-sera kraj neke lokalne kafanske klonje gde samozvani homo-politikusi prazne svoje orakijane mehurove, danas sam nogao da budem bar parlamentarac, ako ne i savetnik ministra po pitanju naseljavanja Saturnovih prstenova Srbima. Ali nisam. Zato sam iskusio sve što živi srpski pisac može da iskusi od svoje spisateljske i nespisateljske sabraće, osim zatvorske ležaljke. Za takav poduhvat, evo već tridesetak godina, niko od tih političkih insekata nije imao muda, bez obzira na boju, zastavu, kvaziideologiju i lični interes iza kojih je nosio svoje usukano, kravatom opervaženo truplo. I hvala im, jer koliko god da mi je mozak oštećen pogrešnim tumačenjem naprednog nam bitisanja, toliko mi je dupe ostalo očuvano, čisto i netaknuto, što nije mala stvar ako se zna da je to danas neprikosnoveni generator, ako ne uspeha, a ono bar opstanka u svetu kakav jeste.

Taktika za obračun sa mnom išla je u sasvim drugom pravcu.  Da čovek ne poveruje.  Šta god da sam, u interesu nacije, pokušavao da uradim u životu, a pokušavao sam mnogo toga, na putu bi mi se uvek isprečila neka baba. Ne, ne obična baba, poštovanja vredna zabrađena bakuta koju bi trebalo prevesti preko ulice, ustupiti joj mesto pred narodnom kuhinjom ili je uzeti u zaštitu pred histeričnom kasirkom ili sumasišavšom šalterušom, već babe nosilice spomenica, babe-prvoborke, babe-profesorke, babe-direktorke, jednom rečju babuskere koje su dovedene da bi se nešto pitale ili, u još boljem slučaju, da niko ništa ne bi pitao. Jer, ulaziti u dijalog sa babama ne samo da nije primereno nekome ko ima imalo respekta prema sopstvenoj aristokratskoj otmenosti i muževnosti, već je unapred osuđeno na blamčinu. Gde ćeš na babu, čoveče? A aždahe su jahale, jebote, pod stranačkim znamenjima i logotipima, kao jahači Apokalipse, šireći oko sebe otužni vonj davno usahlih veneričnih isparenja. Ponekad mi se činilo da to državna bezbednost, nešto kao nindže, ima odrede odrtavelih bakutanera, terorista samoživica, koje umesto klipova gura u točkove našeg intelektualnog napretka. I još kada ti pomenu rodnu ravnopravnost braneći takvu kadrovsku politiku, onda si načisto bespomoćan i prepušten sado-mazo iživljavanju izblajhanih beštija u lakiranim giljama drečećih boja, pod debelim slojem hemijskih preparata za održanje minimuma pristojnog fizičkog izgleda. Jer, baba kao neko ko se pita, to je gotova propast, a baba kao moćno oružje, kao zmajoliki bacač plamena u rukama  vladajućih ideologa i njihovih guzoliza, to je veći užas od Sodome i Gomore, Scile i Haribde, progona Jevreja iz Egipta i opsade Jerihona. To je Sudnji dan, moglo bi se reći.

Za razliku od Harmsovih baba (starica) koje besomučno skaču sa prozora, balkona, krovova i protivpožarnih stepenica, došli smo dotle da većina ambicioznih pripadnica nežnijeg pola (budući da je lepota stvar subjektivnog doživljaja), čim se zababi ili oseti klimakterične simptome gaseće ovulacije, poželi da se bavi politikom, humanitarnim radom, da rukovodi, da se pita, da odlučuje, pa sve do onih koje bi da vladaju svetom, kao da nije dovoljan jedan babac pod krunom. Druge, pak, koje su u javni život ušle zahvaljujući kevi prirodi i njenim darovima, koristeći svoje višedecenijsko iskustvo gospodarica tuđih strasti i krotiteljica opsednutih vlašću, i dalje bi da utiču na naš oscilirajući put ka Evropi. Kao Fukoovo klatno. I, šta god da nam se dešavalo kroz istoriju, oku pažljivog analitičara neće izmaći frapantna činjenica da je svaki bitan događaj oplemenjen zlim jezikom, retrogradnim naumom i vaginalnom agonijom neke babe. Tako funkcioniše svet. Tako je to od Eve, proročice u Delfima, pa do naših dana. A babe se ne daju, baš zato što su davno shvatile da su najpogodnije sredstvo za dostizanje cilja onih koji druga sredstva nemaju, a ona koja imaju ne daju adekvatne rezultate. I tako dođemo do zastrašujućeg saznanja da je gašenje vaginalnih funkcija, dakle onog mesta odakle se život pojavljuje, najubojitije oružje za definitivno uništenje vaskolikog života. To je, valjda, neki zakon prirode. Ali osim klasičnih baba, postoje i babe koje su to postale gubitkom muških atributa u vidu kesastih međunožnih nadomestaka. No, to je već druga tema.

I, da se razumemo, priroda ništa lepše nije napravila od žene, kada je prava žena u pitanju, u periodu koji podrazumeva njen aktivan psihofizički život devojke, majke, ljubavnice, negovateljice svog poroda i, prosto rečeno, principa nežnosti, ljubavi, plodnosti i otelotvorenja života. Ako išta na ovoj planeti treba poštovati, onda su to žene. Ali, babe bi trebalo da budu babe kojima je zabranjeno da se pitaju i odlučuju u ime svih nas, a još manje da odlučuju o sudbini naraštaja koji tek stasavaju. Jer, baba koja ovlaži gledajući sapunice, čuva unuke ili peva u lokalnom gerontološkom društvu mnogo je manje zlo od babe koja utiče na društveno-politička zbivanja, kulturu, medicinu i sve ono što čini takozvani civilizovani život. Zapravo, hteo sam da kažem da korišćenje baba za obračun sa političkim neprijateljima i uvođenje svojih nakaznih ideja, ne samo da nije humano, već je i greh. Mada babe to znaju i te kako dobro da naplate. Opasnice su to reanimirane ovim zakasnelim kapitalizmom u kojem je sve dozvoljeno, osim pameti. Da ne zaboravimo, i babe su živa bića, ljudska, koja imaju svoje mesto i ulogu u jednom društvu, makar bilo i ovako autistično kao ovo naše, nastalo na svima poznatoj narodnoj krilatici „Ni kod babe nema džabe“. A ako ko zna – zna narod. Ko ne veruje, neka pita tamo gde treba.

Ivan Rajović