Kakve su nam misli, takva su nam deca

Sigurno vas je bar jednom iznervirao neko sa pričom koja je počinjala rečenicom: „U moje vreme...“. Svako vreme nosi svoje breme, pa se zato nijednom vremenu ne može baš olako prišiti atribut boljeg, niti etiketa najgoreg. Izuzimajući se od ocene dobro-loše, moram da konstatujem – u moje vreme detinjstvo je bilo drugačije.

Osamdesetih godina prošlog veka deca su jurcala za loptom, razbijala kolena pokušavajući da ovladaju biciklom, takmičila se u igri klikerima, izvodila vratolomije preskačući zategnute krajeve lastiša... Umesto društvenih mreža imali smo društvene igre, a prozor u svet predstavljala su nam dva ili tri televizijska programa i po neka radio stanica. Dvadesetprvi vek, era interneta i savremene tehnologije čovečanstvu je donela munjevit napredak, ali je za naše društvo značila strmoglavi pad u sunovrat. Ko misli da preterujem, neka pogleda našu decu.

Od ukrasa sveta do društvenog problema, deca u Srbiji zuje kao muve bez glave. Ništa drugačiji nije ni put njihovih roditelja, bez obzira na to jesu li imućni ili ne. Prvi su obezglavljeni brigom za očuvanje statusa, drugi mukom popunjavanja bušnih džepova i praznih stomaka. Ne čudi zato što se češće zadržavamo na vestima, čiji su glavni akteri deca-problemi, nego na onima koja govore o deci za primer. Jedna takva bila je ona nedavna o incidentu u srednjoj školi u Aranđelovcu, u kojoj su 16-godišnjaci maltetirali svoju drugaricu igrajući se rijalitija. Čitajući je, pitala sam se – da li se oni, koji su tvrdili da se lošeg uticaja rijaliti programa možemo rešiti tako što ćemo promeniti kanal, bar malo stide? Ili makar delom osećaju glupo?

Da se razumemo, da se deca tuku i nije neka vest. Niti je to suština problema. Tukli smo smo se svi, svako u svoje vreme. Ali, nismo se iživljali. Zato su naše tuče bile deo odrastanja, a šamaranje devojčice u Aranđelovcu, orkestrirano, uz navijanje i snimanje, predstavlja vršnjačko nasilje. Odrastanje za sobom ostavlja poneki ožiljak, kome se obično nasmejemo sećajući se kako smo neke lekcije morali da naučimo na teži način. Nasilje ostavlja traume. Traume za sobom ne ostavljaju ništa.

Zato, ma koliko pohvalna bila munjevita reakcija države i gromoglasna osuda javnosti na slučaj u Aranđelovcu, mi od toga nemamo ništa. Ništa nema ni devojčica, koju su drugovi tukli i ponižavali. Kao što ni mali Aleksa nema ništa od Aleksinog zakona. Zakasnili smo. Zakazali smo svi. Džaba smo menjali kanale, protestovali pred zgradom „Pinka“, tražili ukidanje „Hepija“. Bez uvrede, džaba je i predsednik Srbije preslišavao klince u aranđelovačkoj školi.

Deca, koja odrastaju u eri kojekakvih Maca Diskrecija i Tijani Ajfon i Kristijana Golubovića, ne plaše se ni Aleksandra Vučića. Oni žive u strahu od njega, onih pre, i onih posle njega, stvaraju takvu decu. Mislite o tome, pre nego što promenite kanal.

I pre nego što se vaša deca potrude da vam to objasne.