Kofa vode & metla

Stalno imam utisak da se u ovoj zemlji sve radi uglavnom od sredine. Svi poduhvati i projekti me potsećaju na spremanje obroka u kuhinji u kojoj su cegeri sa namirnicama samo spušteni na radne površine, dok je mašina puna opranog suđa, a sudopera prljavog. Prioriteti, redosled i vreme predviđeno za uspeh se ne znaju, znaju se samo željeni ali ne i realno izvodljivi ishodi.

Čuo sam pre neki dan da je jedna ekološki orijentisana nevladina, neprofitabilna organizacija za mlade predstavljala projekte u vezi rešavanja raznih problema u gradu. Većina toga se tiče kojekakvih čišćenja, uređivanja i revitalizacija raznih površina. Pominjali su neophodnost donacija, plaćanje nekakve radne snage, angažovanje gomile nekakvih koordinatora i još koješta. Mnoge stvari bi sa mnogo manje mogle biti rešene sa dugoročnijim efektima.

Ja sam u školu išao u neka druga vremena. To se zvalo socijalističko društvo i odmah da se razumemo da ni malo ne čeznem za istim. Ali, bilo je i te kako korisnih poteza koji su donosili odlične rezultate. Moja škola je imala oko 1500 učenika, 4 tetkice i 1 domara u kotlarnici. Uvek je blistala, a dvorište je bilo besprekorno. Kako? Imali smo po 1 radnu subotu mesečno i raspored čija je koja. Prisustvo je bilo obavezno i rad se podrazumevao. Pranje prozora, čišćenje dvorišta, sadnja drveća i cveća, orezivanje i uklanjanje granja, održavanje fudbalskog i drugih terena kao i svih zelenih površina su radili isključivo đaci pod nadzorom razrednih starešina i dežurnih nastavnika. Škola nije angažovala i plaćala radnike javnih preduzeća za to. A mi smo naučili da cenimo svoj rad, pa nismo urnisali prozore već su ih članovi likovne sekcije oslikavali. Žuljevi na dlanovima su nas stalno potsećali da otpatke ne bacamo posvuda već isključivo u svojeručno oribane kante, ujedno izmamljujući poglede pune pažnje i ponosa na izgled novih leja sa cvećem ili novih stabala u drvoredima. Ponekad nevešto ofarbane klupe niko nije lomio, jer smo svojatali svojih ruku delo. Jesmo umeli da se na brzinu rešimo žvakaće gume lepljenjem ispod školske klupe ili stolice, ali su nas uvek skamenjene sačekivale kada je na red dolazilo sređivanje učionice. Špahni uglavnom nije bilo dovoljno, tako da su stradali nokti. Tako smo naučili da ih ispljunemo u papirnu maramicu, ili ih progutamo.

Pre dve godine je čitav grad tugovao zbog posledica šumskog požara u okolini izazvanog dugim, vrelim, sušnim letom i nečim što se u medijima provlačilo pod imenom ,,ljudski faktor". Naime, vatra je osakatila čitavu stranu jedne planine koju smo godinama pošumljavali. Sva ta ,,naša" stabla su u međuvremenu porasla, stabilizovala klizanju sklonu strminu, pružala utočište divljači, bila naš ponos i radost. Sada, kada iz automobila vidim tu spaljenu golet duša stvarno zaboli.

Smetaju nam svuda prisutni otpaci? Smetaju nam neuredna dvorišta? Slomljena stabla? Osakaćene sprave u parkovima? Izlomljene klupe? Musavi kontejneri i kante? Obala reke ,,okićena" plastikom? Bahato ponašanje sugrađana svih starosnih grupa? Gojazna deca? Prljavi haustori? Poskidani prekidači i sijalice? Zamazani liftovi...

Možda jedno od rešenja može biti promena kolektivne svesti da sve treba neko drugi nešto da uradi, neko drugi da plati, neko drugi da osmisli. Deca jesu ukras sveta, ali pod uslovom da nisu konformistički skotovi. A roditelji jesu pravi uzor ako im pruže adekvatan sistem vrednosti i lični primer. Poznato je da za lepu zemlju ne treba ništa više od jedne kofe vode i jedne metle uz malo dobre volje umesto deterdženta. To ne košta puno, a daje bogat rezultat.

Nenad Marinković