Krvavi sport

Gledajući koliko je sredstava uloženo u organizaciju SP u fudbalu (Brazil, 2014. godine): stadioni, infrastruktura, smeštaj, prateći sadržaji... Dok more brazilske sirotinje gladuje i prosi po četvrtima Rija i Sao Paola, o unutrašnjosti da i ne govorimo, iznova sam se zapitao kako ljudi ne vide neke očigledne stvari. Kriminal cveta, socijalne patologije u porastu, a organizuju se spektakli, sredstvima koja bi mogla da siromašne obezbede na duži vremenski rok i poprave njihov socijalni status. Najtragičnije od svega je što upravo ta sirotinja i prati takve spektakle. A surova je istina, da sportske manifestacije najuspesnije odvlače paznju od egzistencijalnih problema.

Ako se igde doslednije sprovodi princip ’’čovek je čoveku vuk’’, onda je to moderni profesionalni sport. Zapravo, moderni sport je odraz kapitalističke logike, zasnovane na konkurenciji interesa, gde se ili dobija ili gubi sve. Baziran na velikim ulozima, sport danas kreira moderne gladijatore, koji za interese svojih bogatih gazda, ruše sve humanističke principe, donoseći im enorman profit.

U opštoj materijalnoj i duhovnoj bedi društva, sport danas ima dvostruku ulogu: s jedne strane, on regrutuje mlade ljude iz siromašnih slojeva društva, koristeći ih kao puko sredstvo, totalno ih dehumanizujući; on, takođe, i kanališe energiju ostatka društva kroz takmičarske spektakle.

Vidimo danas brojne medijske kampanje koje pozivaju decu da se bave sportom. Roditelji masovno upisuju svoju decu u razne sportske škole, sanjajući da će jednog dana dostići profesionalne visine. U sportu se vidi brz i relativno jeftin način da se preživi i izađe iz egzistencijalne krize. Pritom, potpuno se zanemaruje obrazovanje te dece, koja naporno trenirajući, nemaju vremena da misle na svoje školske obaveze. Što je najtragičnije, ta deca, u najvećem broju, i ne uspu da se dokažu kao sportisti, a ostavši bez obrazovanja, nemaju nikakvu životnu perspektivu u socijal-darvinističkom društvu. Vidimo kako se mahom radnička deca regrutuju u sportske redove. To treba da da sliku nekakvog srećnog i pravednog društva, gde se sve, navodno, stiče ličnim zaslugama i zalaganjem. Deca u adolescentskoj dobi, podvrgavaju se napornim dnevnim treninzima, totalno neprilagodjenim njihovim fizičkim karakteristikama. Terajući ih da postižu visoke standarde, njihovi treneri i menadzeri, ozbiljno, nekada i trajno, narušavaju njihovo zdravlje. Cilj je ’’brže, bolje, više’’, kako bi se postigla što veća cena na tržištu, te samim tim i bolja prodaja i zarada za gazde. Oni koji se ne prilagode, propadaju, ispadaju iz konkurencije, ostajući razočarani i frustrirani zbog neuspeha.

Kažu, sport odvraća decu od droge i ulice. No, istina je da sport decu ubija taman isto toliko koliko i droga, jer ubija njihovu kritičku i stvaralačku misao. Šta jedno društvo ima od toga što će neko pretrčati deonicu od 100m za 10 sekundi? Kakve koristi imamo što neko trčeći za loptom postigne gol? Šta dobijamo kada neko prebaci lopticu preko mreže? Da li to čini ljude boljim, pravednijim, humanijim ili ih to pretvara u životinje, koje će za uspeh biti spremni na sve, ’’gazeći preko leševa’’? Klizeći start u fudbalu, gde se lome kosti nogu, snažni šutevi loptom u glavu i grudi, nokdauni u boksu, grubosti i povrede u rukometu, ragbiju, skijanju, auto i moto trkama, deformisane kosti gimnastičara...samo su neka od ozakonjenih varvarstava, koja su dozvoljena. Da ne govorimo o sve većoj i raširenijoj upotrebi nedozvoljenih sredstava, kako bi se ostalo u formi i vrhunski rezultati postizali u kontinuitetu. Malo se govori o teškim posledicama po psiho-fizičko zdravlje dece koja se bave sportom, kao i o velikom broju fatalnih završetaka karijere i života.

Danas je to dominantni model ponašanja. Vidimo da su medijski najeksponiraniji sportisti, koji su uzor mlađim generacijama. Svi znaju za najbolje tenisere, košarkaše, vaterpoliste... Čak i neke sportiste iz najbizarnijih sportova, dok malo ko zna za mlade matematičare, fizičare, pesnike, književnike, koji najviše mogu i da doprinesu pozitivnim društvenim promenama. Danas i država potpomaže takvu sliku, gde sportska noga vredi više od učene glave, te se prvima dodeljuju stanovi i odlikovanja, a drugima, tek poneki redak u novinama na zadnjim stranama. Sredstva se ulažu u finansiranje sporta i sportske infrastrukture, a ne u proizvodnju i inovacije koji mogu obezbediti radna mesta i bolji kvalitet života. I dok se ogromne količine novca vrte u sportu i oko sporta, milioni ljudi širom sveta umire od gladi i bolesti, koje su odavno prevaziđene.

Sa druge strane, politikom ’’hleba i igara’’, armije sportskih navijača su pretvorene u huligane, koji svoja životna nezadovoljstva kanališu kroz divljačko navijanje za svoj klub. Spremni da ubiju i premlate protivničkog navijača, ovi huligani u svemu liče na rimsku rulju, koja je u gladijatorskim arenama, često određivala sudbinu i živote takmičara. Kratkotrajna zadovoljstva, koja im pobedama pružaju njihovi klubovi, za koje navijaju, ubrzo zamenjuje njihova sumorna životna stvarnost, opterećena brojnim problemima koji se ne rešavaju. I tako do narednog meča, kada se ciklus divljanja ponavlja. Instrumentalizovani od raznih političkih centara moći, ove grupe služe za obračun sa neistomišljenicima i širenje raznih oblika anticivilizacijskih vrednosti.

I nacije su sportski hipnostisane. U transu i zanosu zbog pobede nacionalne reprezentacije ili pojedinca, idolopoklonički se trči na raznorazne dočeke, prisvajajući tuđe uspehe, doživljavajući ih kao sopstvene. Individualne karakteristike nekog sportiste, preslikavaju se na čitavu naciju, koja se ’’hrabro bori’’ protiv ’’neprijatelja’’ na sportskom polju, oličenog u reprezentaciji ili pojedincu iz druge države. Uspesi na kolektivnom sportskom planu, služe političkim moćnicima na svojevrsnoj homogenizaciji nacije, koja se predstavlja ujedinjenom pod vladajućim vrednostima.

Vidimo da je humanistički princip saradnje, u potpunosti zamenjen principom sukoba, kako na terenu, tako i na tribinama, a sve uz pomoć i podršku države – ’’rat svih protiv sviju’’. Sport je pretvoren u duhovnu drogu, koja anestezira mase, da se ne bave stvarnim problemima. Umesto obrazovanja koje prosvećuje, dominiraju banalni vidovi zabave, koji degradiraju ljudske ličnosti. Tako se društva duhovno obogaljuju, gubeći mlade naraštaje, a države se pretvaraju u kolonije za jeftini izvoz i prodaju ljudi i sirovina. Onda je sve moguće, jer tada ljudi veruju da je rat mir, da je ropstvo sloboda, a neznaje snaga.

U nadi da će se okončati takvo stanje, kroz jednu istinski humanističku revoluciju, koja će proklamovati princip ’’čovek je čoveku čovek’’, ostaje nam da se i na ovaj način – pisanjem, borimo za pravedniji svet.

Hoće li se svet naučiti!?  

Igor Maksimović