Kuda plovi ovaj brod?

Sloboda bez granica mogla bi se navesti kao obeležje u shvatanju demokratije u Srbiji poslednje dve decenije, otkad se zvanično računa da smo srušili režim koji nije predstavljao povoljno tlo za njen razvoj i opstanak.

Oslobođeni jedne diktature, upali smo u zamku nove, prefinjenije, maskirane u miroljubivu politiku integracija, opraštanja, ujedinjenja, uspostavljanja saradnje i ko zna čega još što je prijemčivo za uši običnih građana. Između predizborne tišine i postoizbornih dešavanja nije prošlo mnogo vremena. Taman toliko da pokažemo da smo demokratsko društvo po ko zna koji put i da iz onoga što je otišlo u istoriju nismo mnogo naučili. Još jedna propuštena prilika da se stvari postave na mesto gde pripadaju.

Izborni rezultati opet su izazvali nezadovoljstvo građana. Da nije rezultata ostalih aktivnost prethodnih godina, možda nezadovoljstva ne bi bilo u ovolikoj meri. Hoću reći, izbori su samo tačka na kojoj se sve prelomilo; ona poslednja kap koja je prelila čašu i izazvala reakciju burniju od očekivane.

Režim se prema mladim ljudima koji protestuju radi lične, a i budućnosti svih nas, postavio kao demokratski: ko gubi, ima pravo da se ljuti. Protest je prihvatljiv način izražavanja nezadovoljstva, jer mi smo demokratsko društvo. Privid demokratije se stvara na dobro poznati način, ništa neviđeno. Tolerisanjem ovakvog ponašanja, vlast šalje poruku da poštuje prava svojih građana. Ustvari, računa se na to da će energija, koja je pokrenula ljude, oslabiti, da će se nezadovoljstvo preusmeritina nešto drugo i stvar proći kao da se nije ni dogodila.

Bitan momenat u ovome jeste nasilje koje prati ovakve skupove i događaje. Trenutno ga nema, a nije u interesu ni jednima ni drugima. Ovo je naša zemlja, naši gradovi, ne treba ih uništavati. Nije civilizovano, a nasilje rađa nasilje, što nije cilj, svakako. I dok postoji takav rezon, dok je granica postavljena, brod plovi dalje. Svako radi svoje, što ne znači da nasilja neće biti i da stranke sa vlasti ne šalju svoje ljude da prave nered, za početak, a kasnije i da izazovu nasilje, kako bi demonstrante diskvalifikovalo u očima javnosti a situaciju okrenuli u svoju korist.

Nama nisu potrebne demonstracije niti primitivno, odnosno, pogrešno shatanje demokratije i forsiranje takvog koncepta. Potrebne su nam promene. Realne, istinske, suštinske koje bi dovele do uspostavljanja sistema vrednosti koji počiva na uzajamnom poverenju i  demokratiji kao sistemu rada, reda, discipline, poštovanja ljudskih prava; potrebna je odgovorna vlast, odgovorna opozicija koja bi se u slučaju veoma simboličnog naziva Preletačević, duboko zamislila nad svojim aktivnostima, konceptima i programom, kao što je potrebna pojedinačna odgovornost svakog od nas, bar kad je u pitanju učestvovanje u sopstvenom životu, a izbori su jedna od stavki koju ne treba zanemariti.