Mi smo zdravo društvo... Ili ipak ne.

Svaki dan čujemo o nekom ubistvu ili samoubistvu. Tačnije o ubistvima i samoubistvima, jer je to postalo previše masovno. Masovno do kritične tačke. Ljudi dižu ruku na sebe i na druge kao da je to nešto sasvim normalno.

Jedan veliki deo tih novinskih članaka o tragedijama čine i one najgore, porodične. Porodica bi trebala biti osnov društva i socijalizacije, a naše porodice pucaju samo tako. Srpska porodica se raspada po svim šavovima. I ne samo da se raspada, nego vuče i žrtve za sobom.

Država je pokušala da zaštiti žene donošenjem novog i svima poznatog zakona "protiv udvaranja", a šta smo dobili? Eksploziju tragedija, gde je najnovija (u trenutku pisanja teksta) ona gde je muž ubio suprugu i to u CENTRU ZA SOCIJALNI RAD?! To ne zvuči kao dobar rad institucija, a ako nemamo dobro uređene institucije, onda nemamo ni dobro uređenu državu. A u loše uređenoj državi prvo strada porodica gde se muž i žena međusobno optužuju ko je kriv za takvo njihovo stanje. I dok se oni raspravljaju stradaju deca...

I pitao bih sada nadležne gde će i šta sva ta deca kojoj je kriza odnela jednog ili oba roditelja. Kod rođaka  i u domove za decu, da. Ali šta posle?

Niko ne može da tvrdi da dobar deo te dece neće sutra biti delikventi. I to ne zato što su loši, ludi, glupi. Ne, već zato da bi se izborili sa svim stresovima i frustracijama koje su preživeli...

Sa druge strane, današnji mladi roditelji sa malom decom koji imaju, koliko toliko, sređeni život, zanemaruju decu. Odvedu ih kod baka i deka ili im puste da na tabletima gledaju crne filmove ili igraju igrice. I ne bi ni to bio problem da je to umereno umesto hronično.

Deca kao da su neki teret, a ne daj Bože da se razboli dete. Ima primera gde roditelj neće ni 1000 dinara da odvoji za zdravlje svog deteta.

Ti mladi "roditelji" imaju vremena za sve osim za ono zbog čega i imaju tu čast da sebe nazovu "roditeljima".

A kada ta deca odrastaju tako, otuđena od najbližih, od onih koji su ih stvorili sumnjam da od njih možemo da očekujemo previše, a baš se to i očekuje.

Deci se ne posvećuje dovoljna pažnja, uskraćuje im se ljubav, a onda tako uskraćeni za emocije budu poslati u školu gde se očekuje perfekcija u svemu, ne dozvoljava se detetu da rszvije svoje afinitete prema određenom predmetu ili grupi predmeta već mora da iz svih ocena ima petice, a da znanje ostavi u knjizi onda kada je sklopi i odloži. I tako deca prožive dobar deo života pod tenzijom i u zabludama da su previše pametna zbog ocena. A u suštini su to deca koja ne osećaju ni ljubav, ni lepotu učenja i otkrivanja novih saznanja.

Stvaramo generacije emotivnih i obrazovanih ljuštura koje će jednog dana preuzeti glavne funkcije u zemlji, a onda teško onim ljudima koji tada budu živeli ovde...

Vuk Dinić