Migranti - Dobro došli budući domaćini!

Bez obzira da li se radi o migrantima iz Sirije, koji se u strahu od rata u svojoj zemlji u gotovo milionskim kolonama kreću put Evrope i Zapadnog sveta, ili o onima iz Avganistana i Pakistana, koji se tim istim kolonama u sve većem broju priključuju, ili čak o izgladnelim narodima Afrike - potencijalno novoj tempiranoj bombi, narodima koji čekaju "zeleno svetlo" kako bi i sami formirali svoju izbegličku kolonu i tako napravili prvi korak ka navodno "boljem životu", jedno je sigurno: ono što poznajemo kao "naš svet" ili "naša civilizacija" poslednjih godina se suočava sa fenomenom "dođoša". Da li sa dođošima dolaze i problemi, ili je ona pomenuta "naša civilizacija", u toj meri postala autodestruktivna, sama sebi ljigava i protivrečna, da je potpuno licemerno problem tražiti u drugima?!

Ko su migranti? Samo izgladneli i nesrećni ljudi u potrazi za boljim životom. Uzgred ljudi, koje je baš osionost i pohlepa njihovih sadašnjih domaćina naterala na beg iz sopstvene kuće! Da li oni zaista predstavljaju problem ili opasnost po nas? Ne! Ipak, da li će jednom silom prirode zagospodariti kontinentima gde danas vlada beli čovek i hrišćanin? Verovatno da! Razlog je prost... Beli čovek i hrišćanin, nekada i sam mlad, potentan i nadahnut, je zbog svoje jurnjave za većim standardom, i zbog svog nastojanja da stvori nove internet mreže, rakete i satelite, zaboravio da stvori nove ljude! I u tom kontekstu, možda bi neko upoznavanje, pa i suočeljavanje "belog čoveka", pripadnika "naše civilizacije" i "dođoša" iz Afrike ili Azije, moglo da izgleda ovako: Dabar dan... Ja sam Evropljanin, ali sam i Amerikanac i Australijanac... Ime mi je Džon, ali takođe i Mišel, Hans, i Aleksej... Imam pet dostignuća, zovu se: 4G mreža, 5G mreža, internet, stelt avion, i atomska bomba! Čuje se s druge strane: Dobar dan... Ja sam Sirijac, ali sam i Arapin, i Afrikanac... Ime mi je Naser, ali takođe i Muhamed i Samjuel... I ja imam pet dostignuća, zovu se: Samra, Sabina, Omar, Jaman i Nvankvo... A šta? Vi imate sva ta tehnološka čuda?! Odlično! Taman da se igraju deca... Naša deca!

Historia magistra vitae est                                                                                                                                                           

Istorija je učiteljica života - davno rečeno! Jedna od najvećih mudrosti koju je ljudski um mogao da smisli... Ipak, na žalost po nas, ali i našu budućnost, ta učiteljica, svoja zlata vredna predavanja, gotovo uvek drži pred praznom učionicom. Istorija se uči u učionicama, dok se u hodnicima za vreme velikog odmora uče mitovi- inače nama uvek primamljivija i lepša njena alternativa. Rim, dragi moji, nisu spasile guske, niti su ga osnovala dva mladića koje je odgajila vučica, niti su ga zaista srušili Huni i Avari... Osnovali su ga mladost i brojnost tada jednog novog naroda; do nivoa dominantne figure antike podignut je zahvaljujući njihovoj čvrstini i disciplini, sposobnosti da organizuju porodicu i društvo, sposobnosti da uče i napreduju; dok je pad usledio zbog činjenice da su njegovi tvorci u budućim pokolenjima promenivši svoju prirodu i svoje navike  postali bahati, samoživi, zasiđeni od normalnog života, ili jednom rečju: autodestruktivni. Huni i Avari, kao i ostala varvarska plemena samo su zakucala poslednji ekser u već spremljeni mrtvački sanduk... Drugim rečima: samo su se okoristili o bezvoljno i nemoćno truplo, koje je polako već počelo da postaje leš... Okoristili o njegova znanja, dostignuća i domete, i zajedno sa tim dometima nastavili da žive na njegovoj zemlji. Predhodno rečeno, je istina malo karikirano, ali suština je pogođena. Rim je u svojoj ranoj fazi nadjačao u tom trenutku naprednije države Stare Grčke, zbog svoje mladosti i organizacije, zbog činjenice da je prosečan Rimljanin imao duplo manje godina od prosečnog "Helena"; dok je kraj Rima usledio kada su mladost, želju, organizaciju i glad pre svega za društvenim uspehom, zamenili jalovost, tromost, starost i autodestrukcija, odnosno kada su nova mladost, nov polet, i nova želja, došli zajedno sa novim narodima iz dalekog sveta.

Istorija Evrope i kontinenata čiju dominantnu strukturu stanovništva čine raseljeni Evropljani, je mešavina domicijalne kulture pre antike, same antike, i kulture raznih doseljenika do početka srednjeg veka. Sve to zajedno čini naš DNK: belaca i hrišćana; DNK "naše civilizacije". I ta naša civilizacija je prilično odmakla u samoubilačkoj misiji. Holivudizacija života, sveprisutni materijalizam i potrošački mentalitet, doveli su do toga da kultura koja je dala jednog Mocarta, Betovena, ili Čajkovskog, danas komponuje svoju "labudovu pesmu". U 2020. godini prosečan Evropljanin ima skoro 40 godina, uglavnom je puki karijerista, krhke građe, sa 50% šanse da oboli od steriliteta. Nasuprot njemu, prosečan Sirijac ili Arapin, ima 25 godina, tri do četiri puta više dece, i spreman je da sa celom svojom porodicom preko Male Azije dođe u Evropu... Dalje gledano: Prosečan Nigerijac, ima svega 20 godina, a čak iako je stanovnik države gde je smrtnost od malarije i side enormna, u stanju je da natalitet te države uveća za broj rođenih beba na godišnjem nivou koji je ravan broju stanovnika Srbije. To je matematika, i to je realnost. A ako tome dodamo i moralnu komponentu, možemo reći: da nijedan pripadnik "naše civilizacije", pogotovo anglosaksonskog i germanskog porekla nema pravo da bude ljut na bilo kog migranta. Beli čovek i hrišćanin, iako je davno raskinuo i sa pravim hrišćanstvom i sa Bogom, je verovatno zbog toga- svojom pohlepom te ljude oterao od njihovih kuća, i najmanje što može, je da ih primi u svojoj. Naravno, primiće ih opet zbog svog računa,. zbog potrebe za nadničarima i jeftinim radnicima, ali će jednom njegova kuća i njegova zemlja njima ostati. Ne zato što belac želi bilo šta da pokloni, takođe, još manje zbog toga što ovi drugi žele bilo šta da otmu, već iz razloga što "beli čovek" sve manje ima kome da svoje, što stečeno, što ukradeno, ostavi.

U takvom, inače, vrlo verovatnom raspletu događaja, neko će videti "Božju kaznu ili Božju pravdu"... Veliki Džek London bi to nazvao "Zov divljine"; mada je taj realan scenario možda najbolje okarakterisati kao "Zakon prirode"... Stari odlaze; mladi dolaze i ostaju. Jednostavno: tako mora, i tako treba da bude.