Mislim, dakle...

„Mislim, dakle postojim“ rekao bi Dekart, a kod mene je slučaj sledeći: mislim, dakle, stvarno, sa naglaskom na ovom a. Pa, dokle više?! Generalno, mislim, dakle, boli me glava. E, tako ti je to kad hoćeš da misliš i sam da izvodiš zaključke, umesto da prihvatiš ono što ti se nameće.

Nezahvalno sa moje strane, znam, jer ko je još video korist  od mozganja, naročito u Srbiji, ali neko se valjda takav rodi, pa mu glava umesto za neke druge stvari, služi za razmišljanje.

Petnaest godina zaredom, sa decom iz komšiluka i šire familije, vežbam fiziku. I evo, petnaeste godine, kad je moje dete došlo na red, palo mi je na pamet da odem kod nastavnice i tražim da mi isplati moj deo zarade. Retroaktivno, moliću lepo, sa svim kamatama, jer, mislim, dakle, stvarno, nema smisla više!

Godinama, tempiram uključivanje veš mašine da bih im, čim se pranje završi, pokazala kako deluje centrifugalna sila; godinama, takođe, guram decu po kući, objašnjavajući silu i kretanje, a ubrzanje demonstriram na nizbrdici. Dobro, to je u redu ako se uzme u obzir da se tad ogrebu za neki krug vožnje biciklom. O ostalim metodama učenja koji zahtevaju donošenje logičnih zaključaka, ne bih...

Jasno je, naravno, da se u školi ne mogu upražnjavati vakve metode, naročito ako se uzme u obzir činjenica da se ne upražnjava ni ono što bi trebalo, a to je učenje. Ne mislim na učenje kao proces reprodukcije pročitanog, nego na učenje u pravom smislu reči, koje bi kao krajnji ishod imalo samostalno donošenje zaključaka, shvatanje principa i suštine materije. Dakle, učenje koje bi nas podiglo sa dna lestvice na kojoj se nalazimo. Znanje koje bi bilo primenjivo i funkcionalno je ono čemu bi trebalo težiti. Možda se tome i teži, istina, a da ja to ne primećujem, kao što ne primećujem da sistem učenja i savlađivanja gradiva zastupljen u našim školama daje rezultate.

Primer sa fizikom je jedan u nizu. Problemi su nastali davno, a zapošljavanje po političkoj liniji ih je produbilo. Ne osporavam ja znanje nastavnika, profesora, da se razumemo, nego osporavam njihov način prenošenja tog znanja deci. Ako se isti problem javlja generacijama, tj. godinama unazad, onda bi to valjalo promeniti, zar  ne?

Da, naravno, trebalo bi, složiće se svi, ali ko će to da uradi?

Ako se problem izloži razrednom starešini, recimo, odgovor koji sledi pokazaće da on/ona, ne može mnogo da uradi, jer ne može da se meša kolegama u posao. Direktori škola, iako svesni problema, nemaju osnova da tom nekom daju otkaz. Prosvetna inspekcija? Pitanje eksterne kontrole koja se sprovodi po školama vrlo je diskutabilno, jer i oni koji dobiju negativne ocene, ostaju na poslu, a neki budu birani i za direktore. Ministarstvo? E, tu je tek teško, jer kome god da se obratite niko nije nadležan za vaš problem.

Sve u svemu, svede se na to da u ovakvoj situaciji oni najgori napreduju a oni koji se istinski zalažu za bilo kakvu inovaciju, budu obeleženi a zatim sklonjeni, jer remete ustaljenu koncepciju po kojoj treba biti učitelj da se ne bi radilo ništa, naročito u selu.

Pre nego što neko iz prosvete burno odreaguje na ovo poslednje rečeno i počne da priča o teškim uslovima rada, neka ima u vidu da svi znamo da postoje izuzeci vredni poštovanja, ali deca nam nisu nazadnija zbog vakcinisanja ili ne znam ni ja čega, nego zato što je sistem po kome se radi loš, a da se u svim sferama, pa i prosveti, na ovakav način, stimuliše nerad, a nije cilj od dece napraviti kompjutere koji će podatke o bilo čemu izbaciti iz glave u pola dana ili pola noći, već ljude, pa svi koji bi iole mogli uticati na to, neka se probude!