Mržnja

1995. godine je u bioskope stigao film „Mržnja“ („La Haine“), tada dvadesetosmogodišnjeg Metju Kasovica (Mathieu Kassovitz). Film je pokrenuo danas zavidnu karijeru glavnog glumca, tada dvadesetdevetogodišnjeg Vensan Kasela (Vincent Cassel).

Tema je jednostavna - životi mladih u pariskom predgrađu punom imigrantskih porodica, bivaju trajno izmenjeni nakon gotovo uobičajenih nereda. Abdel, jedan od prijatelja trojice glavnih protagonista, Jevrejina kojeg igra Kasel, afro-Francuza kog igra Iber Konde (Hubert Koundé) i Severnoafrikanca kog igra Said Tagmaui (Saïd Taghmaoui) ostaje u komi nakon policijskog prebijanja. Kaselov lik Vinc (likovi nose donekle stilizovana imena samih glavnih glumaca) nalazi policijski revolver „Magnum 357“ i zaklinje se da će ubiti policajca ako mu prijatelj umre. Kada Abdel umre, trio prijatelja se u besu sukobljava sa pariskim „skinhedsima“, rasističkom skupinom sa sličnim društvenim i ekonomskim problemima kakve imaju i sami imigranti. U trenutku kada ima priliku da ubije jednog od „skinsa“ (kojeg prigodno i simbolično tumači sam Kasel), Vinc ne povlači obarač. Donekle simbolična katarza ukazuje na sav besmisao nasilja i mržnje. U povratku u svoje predgrađe, jedan od policajaca kog su prethodne noći vređali, presreće prijatelje i u gušanju sa Vincom ga ubija. Iber i policajac potom podižu revolvere jedan ka drugom, a uz prelazak scene u tamu, pre kraja filma se čuje pucanj, bez naznake ko je zaista i povukao obarač. Krug mržnje tako ne prestaje, a žrtve ostaju besmislene i obezvređene, bez previše nade da će društvo pronaći izlaz iz samoubilačkog ludila.

2010. godine je u bioskope stigao domaći film „Šišanje“, mladog reditelja Stevana Filipovića i sa Nikolom Rakočevićem i Viktorom Savićem u glavnim ulogama. Film prati tužnu degeneraciju mladog talentovanog Novice (Rakočević) od učenika kojeg zahvaljujući matematičkoj genijalnosti čeka bolja budućnost, do vođe navijača rasističkih i neonacističkih pogleda na svet, koji završava u policiji, zbog namernog ubistva lokalnog Roma. Slika mladog čoveka koji svoju genijalnost žrtvuje za promašene ideale o neostvarenoj ljubavi, poštovanju i slavi, predstavlja na bolan način stvarnu sliku srpskog društva 21. veka. Film je za kratko vreme postao najgledaniji u 2010. godini i otvorio je niz nikada rešenih, možda čak ni rešavanih problema savremenog srpskog društva. To što je lik Novice predstavljen kroz vizuru pripadnosti „skinhed“ navijačima, samo je jedna od podjednako tragičnih mogućnosti koje su svakodnevna pojava naše stvarnosti.

Prema istraživanju koje je krajem 2012. godine sproveo magazin NIN, značajan procenat dece i mladih ima zabrinjavajuće stavove o svojim vršnjacima, okolini i strancima. Na prvom mestu njihove negativne liste, a u pitanju su srednjoškolci, dakle uzrast od 14 do 18 godina, nalaze se osobe drugačije seksualne orijentacije (36%). Na drugom mestu su ateisti (23%), na trećem pripadnici drugih naroda (21,8%), a potom slede HIV pozitivni (19%) i odlični učenici (18,9%).

Muškarci koji nisu navijači slede sa 15,3% negativnih glasova, a za njima oni koji misle drugačije od većine (15,2%), polaznici programa nevladinih organizacija (14,5%), osobe sa invaliditetom (14%), sunarodnici drugačije veroispovesti (11,8%), pripadnici drugih rasa (11,2%) i napokon žene (10,5%).

Istraživanje je pokazalo i to da se značajno pogoršala i situacija u pogledu odnosa mladih prema ljudskim pravima, te da današnja omladina o tome zna još manje nego ranije.

Nasilje je prihvatljiv model ponašanja, škola se percepira kao nešto nebitno, kao i volja da se učestvuje u odlučivanju u školi.

Sa druge strane, gotovo polovina mladih zna gde može da kupi alkohol bez da ih prodavac pita za godine, trećina razume potrebu ljudi za psihoaktivnim supstancama, a svako osmo dete se zalaže za legalizaciju marihuane. Oko trećine mladih smatra da je klađenje i kockanje sasvim prihvatljivo.

Šta se to dogodilo pa su mladi postali tako netolerantni, agresivni, prepuni mržnje i osude?

Jednostavno, sve je propalo.

Fasada društva je opstala, doduše naružena, ali ispod nje je došlo do potpune propasti. Uz ekonomsko urušavanje pre svega porodice, došlo je i do nestanka svih moralnih obzira, vrednosti i poduka u društvu u celini. Vaspitanje koje je poticalo od kuće, a širilo se kroz školu, nestalo je. Ugušeno je poslovnom ugroženošću roditelja, koji više ne uspevaju da se posvete deci u dovoljnoj meri, ali i urušavanjem obrazovnog sistema u kome nastavnik odavno nema poziciju autoriteta. Inflacija skorojevića i moralnih nakaza koje su dospele u prvi plan, promenila je drastično čitav sistem vrednosti ka kom se mladi usmeravaju.

Uticajne institucije, ne samo državne, već i one na primer crkvene, kroz ksenofobne, mizogine, rasisitičke i homofobne poruke svojih čelnika, raspiruju mržnju i nasilnost kod generacija onih kojima se ne nudi perspektiva dostojna čoveka.

Današnja deca, u velikoj meri proizvod su više od dve decenije sistematskog uništavanja svega što je vredelo i zamene vrednosti šljokičastim sjajem lažnih zvezda ili pak dubioznim patriotskim i nacionalističkim pamfletima manipulanata. Kontrola onih kojima se jedina perspektiva daje kroz nasilje, unosan je posao za čitav niz špekulanata.

Ima li nade?

Naravno. Čovek se kroz svoje hiljade godina razvoja civilizacije i kroz milione godina evolucije prilagođava neprekidno. Propadanje i napredovanje se dešava na talase, a tužna okolnost da se sve ovo dešava u našem vremenu, ne znači da je oporavak nemoguć.

Biće samo dug, naporan i ne bez novih žrtava.

Ali zarad dece, prevelikih žrtava nema, a mržnja koja samo rađa novu mržnju mora biti nemilosrdno sasečena u svojim korenima. Sistem lažnih vrednosti u kom se kao neprijatelji vide homoseksualci, ateisti, invalidi, odlični đaci ili pak žene, neophodno je demontirati hirurški precizno, amputacijom iz javnog života svih onih malignih ljudi i pojava koje truju ono najvrednije što svako društvo ima, decu.

Deca su budućnost, a kakva će ta budućnost biti, zavisi od sadašnjosti i naše sposobnosti da sadašnjost lečimo od aveti i zla prošlosti. Sadašnjost u kojoj se kao perspektiva daje nešto više od uloge ovce u stadu ili ekonomske izbeglice, imperativ je.

Počnimo, odmah.

Počnimo, jer već kasnimo.

Marko Ekmedžić