Foto: 
Zoran Petković

Nulovanje sistema

Znate li razlog zbog koga je propao socijalizam? Da, baš taj društveni sistem koji je, bar na papiru, trebalo da donese „carstvo slobode“? Naravno, i neslućenu dobrobit onima koji rade, na uštrb onih koji vladaju i upravljaju. Dobro, ono „niko ne može tako malo da me plati koliko ja malo mogu da radim“ je primarni razlog. Drugi, podjednako bitan, je mešanje politike u privredu. Kada je na „trulom zapadu“ izvesni Klajv Sinkler, dovitljivi komjputeraš i preduzetnik, izmislio „Spektrum“ (računarska igračka, prethodnik današnjih PC-a), zgrtao je pare i dobijao grdna priznanja (uključujući počasne doktorske i plemićke titule). Onoga trenutku kada je prs‘o ko zvečka zbog svog narednog, neuspešnog izuma, ni engleska kraljica, ni kolege iz kluba preduzetnika nisu mrdnuli prstom (a ni funtama) da mu pruže ruku spasa. A prilikom zapošljavanja kod Edisona, Tesli niko nije tražio člansku kartu vladajuće partije, dovoljno je bilo da pokaže mrvicu svoje genijalnosti.

Zato je, u zemljama podignutim na temeljima apsolutističke nepogrešivosti, uspešnost nekog pojedinca najčešće bila rezultat njegovog rangiranja u partijskoj hijerarhiji. Nemačka (fala Bogu!) nije tokom II svetskog rata napravila atomsku bombu jer je Ajnštajn bio „smrdljivi Jevrejin“, a njegove kolege, čistokrvni Nemci (redom članovi vladajuće partije!) debilno su se zeznuli u proračunu potrebne količine uranijuma.

Ako je Čelični Drug (na ruskom „Staljin“, na kineskom „Mao“) naredio da svi seljaci moraju da idu u Kolhoz ili tope gvožđe u avliji, tu onda nema pogovora. Pri tom svi oni koji se žale da nemaju dovoljno struje, hrane, namirnica ili zakeraju da im kvalitet tekstila nije baš najbolji, mora da su „strani plaćenici i domaći izdajnici“. Volja Vođe a ne želja podanika je ta koja određuje potrebe, budućnost i uspešnost zemlje.

Retrogradna tranzicija sistema višepartijske demokratije u sistem jadnoumlja počela je ovde pre desetak godina. Formiranje naše vazelinske piramide, uz preslikavanje hijerarhije autroritarnih despotija (bilo sa etiketom „socijalizam“ ili „nacional socijalizam“) odigravala se lagano, poput kuvanja famozne „Đinđićeve žabe“. Ako premijerka (koja po Ustavu Srbije ima dužnost i ovlašćenja da upravlja zemljom) pristaje da joj šef bude onaj kome Ustav dozvoljava samo da postrojava Počasnu gardu i deli odlikovanja, to je, hm... pa donekle u redu! Šta mene, običnog građanina, briga koji Kurta, Murta ili Toma gaca po crvenim tepisima i celiva se sa ambasadorima? Ili sa Putinom, Trampom, Makronom...

Problem nastaje kada se vazelinska piramida, umesto političkih i protokolarnih zajebancija, umeša u živote nas, običnih ljudi. U vazduh koji dišemo, vodu koju pijemo, i – kako se nedavno pokazalo – u struju u štekerima i toplotu u radijatorima.

„Ne pada sneg da pomori svet, već da svaka zverka pokaže svoj trag“ kaže stara srpska poslovica. Ćopavi trag jednopartijskog javašluka pokazao se onoga trenutka kada je palo desetak santimetara (zaboga, vlažnog!) snega. U zemlji u kojoj su individualne sposobnosti podređene kolektivnoj poslušnosti, bilo je samo pitanje vremena kada će EPS(olutni) sistem prsnuti pod teretom sistema apsolutne vlasti.

Ako se Veliki Vođa okruži debilima (uključite Pink ili prenos Skupštine, ako mislite da je termin prejak!) da bi dokazao superiornost svoje mudrosti, i uz princip debilske subordinaciije (šef mora da bude pametniji od svojih potčinjenih), to nužno dovodi do kolapsa svakog sistema baziranog na debilokratiji. Uključijući i sisteme neophodne za normalan život građana.

Svako ko je ikada ložio „Smederevac“ zna da razlikuje kamen koji su mu uvalili umesto uglja. Kako to da direktori (sa partijski podobnim članskim kartama) nisu skapirali da je isporučeni lignit sa Kolubare neloživ?

Odgovor je prost: u sistemu loženja građana na bezgrešnost Vođe, Partije i njenih komesara papir je neporeciv! Tu je normalno da direktor (na čelu firme koja kopa ugalj) uvaljuje jalovinu partijskom drugu (koji ugalj pretvara u električnu energiju) kao kvalitetan lignit. A  ako, zaboga, blatište sa kamenjem, muljem i jalovinom ne može da gori i blokira celokupni sistem, onda mora da je za to kriva nekakva „prethodna vlast“. Ono „Đilas-Šolak-bla, bla…“

Ključni problem naše iščašene stvarnosti je u tome što političari mogu uspešno da se bave isključivo glupostima koje sami proizvode. Kao što su, na primer - „strani plaćenik“, „domaći izdajnik“, „mi (najbolji)“, „oni (najgori)“, itd… U sistemu objektivne stvarnosti, pojava nekog virusa koji tamani narod, neloživog mulja koji urniše najveću termoelektranu i ostalih realnih problema, „đilasovanje“, jednostavno, ne rešava problem!

Neukost, nekompetentnost i glupost ušuškana ispod grandomanskog mita (ikona Velikog Vođe, Niš, fasada hotela „Ambasador“) nužno izaziva mrak. I to ne samo onaj medijski na koji smo navikli. Ako je svako ukazivanje na nečiji propust „napad na Vučića“, ako je lojalnost partiji uvek ispred i iznad stručnosti, paljenje sveća je neizbežno. S tim što se na opelu upokojene normalnosti ne pale sveće lojanice, pale se one parafinske. Ne zaboravimo, parafin i vazelin su hemijski srodne materije.

A to što neko iz piramide vlasti poteže gestapovsko-udbaški argument „sabotaže“ ne znači da nije u pravu. Sabotaža celokupne države je upravo izvršena onoga trenutka kada je uspostavljena ovakva nakaradna vlast. Nama jedino preostaje pitanje: Šta će se desiti kada novi kadrovi sa Akademije mladih lidera zamene ove postojeće? I kada otvorimo prvu nuklearku?!

Jer iskopano đubre i glib svakako ne mogu da služe za pogon termoelektrana. Đubre i glib su jedino pogodni za pogon ovog i ovakvog vlastodržačkog sistema.

Zato, ljudi, aman! Krajnje je vreme da to onemogućimo, da papirom glasačkih listića obrišemo ekrane svojih televizora i očistimo zemlju od parazita. U protivnom, samo je pitanje vremena kada će se černobiljne vaši pretvoriti u vampire i početi da nam piju krv.

Komentari

Komentari