O gazdama i ljudima

Juče, u lokalnom „Maksiju“, od šest kasa, rade samo dve. Red se otegao, nervozan svet sikće na kasirke; zna, vrlo dobro, da one sa organizacijom posla nemaju nikakve veze; ali neće da zna. Hoće negde da podvikne, hoće nekome da pljune u facu. Iza mene stoji jedna od njihovih koleginica: završila je smenu pa sad kupuje espap. U pola glasa veli – „Pa kako samo vas dve“ ? Kasirka tužnih, krupnih očiju odvraća da je po sredi racionalizacija i objašnjava gde su koga rasporedili.
Razmišljam kako smo se nedavno zgražavali nad radnim uslovima u azijskim supermarketima, gde kasirke, nemajući pravo na pauzu, nose pelene za odrasle. Koliko li su ove nesrećne žene daleko od toga? Ako jedna od njih ustane da ode do toaleta, rulja ima da je rastrgne, samo ako je dovoljno toplo, dovoljno duva jugo, samo ako je dovoljno petak popodne.

Isto veče, prijateljica piše kakvo je iskustvo imala na probnom radu u „Delhaize“-ovom magacinu. Natapirana plava kokoška koja, osetivši moć nad nekim, besno urla na tri Romkinje koje rintaju za siću. Jedna od njih je u ozbiljnijim godinama i teško prehlađena, sa inkotinecijom. Oblajhana se žali da Romi smrde. Prijateljici se obrća pogrdnim imenom, aludirajući na njen izgled. Šalje ih da ribaju hladnjaču umrljanu bojom, opremljene samo magičnim krpama i sopstvenim šakama. Ribaju komoru rashlađenu na -12, tako, u odeći u kojoj su se zatekle. „Za to ste plaćene!“ kaže. Kao da je u pitanju kovčeg pun zlata.

Prva pravosnažna presuda za mobing u Srbiji doneta je 2011. godine, a posle ove svega još nekoliko. Žrtve se, u strahu da će ostati bez posla, retko odlučuju da mobing prijave; češće se odlučuju da trpe i pokušaju da svoje ponašanje prilagode zahtevima mobera, koliko god oni iracionalni ili nehumani bili. Statistike kazuju da su među žrtvama mobinga većinom žene.

Mada je i u svetskim okvirima mobing, to jest psihičko zlostavljanje na poslu, škakljivo i teško dokazivo delo, kod nas situaciju dodatno komplikuju neke srpske specifičnosti.
Pre svega, besparica i glad. Žrtve znaju da nemaju kud i pristaju na sve da bi mogle da izdržavaju sebe, i, češće, svoje porodice. Kad je ucenjen trbusima svoje dece, čovek je speman da radi bez predaha, trpeći poniženja, puzeći. Glad ne mari za dostojanstvo.
Gazdački mentalitet je druga osobenost. Malo je toliko ružnih, zlogukih reči kao što je „gazda“, i malo reči koje su u takvom saglasju sa pojmom koji označavaju. „Gazda“ nije samo poslodavac: gazda je u pravom smislu reči vlasnik, on smatra da ima pravo da raspolaže potčinjenim kao svojinom. To ne podrazumeva odnos uzajamnog poverenja i poštovanja; gazda mora da demonstrira nadmoć, gazda mora da otelovljuje golu silu prema kojoj je otpor besmislen i nemoguć. Gazda služi da te ponizi i pokaže ti gde je tvoje mesto. Gazda može da urla, izdire se, breca, psuje, omalovažava. Štaviše, i sami radnici često smatraju da je urlanje gazdi u opisu posla. Da treba da podvikne, da se ne opusti sirotinja raja, no da gazdu sluša i služi kako dolikuje.
Po  kapitalističkim uzusima poslovanja, rad je roba koju prodaješ; mi se staramo da radiš što više a da budeš plaćen što manje. Kad je radnika mnogo, cena rada opada, što znači da možemo ozbiljno da te gazimo a da moraš na to da pristaneš ako misliš da zadržiš posao. Ili, u slučaju ozbiljnije plaćenih poslova u IT ili sličnim sektorima, sklonost poslodavaca ka sadističkom ili asocijalnom ponašanju  definiše se kao ekscentričnost genijalnih umova.
U lokalnim bojama, dobija se travestija kapitalističke etike koja se temelji na principu „prema nadređenom ponizan, prema podređenom krvolok“, i to se vidi na svim nivoima, svih odnosa, kakve god, ekonomske međuzavisnosti ljudi.  Fomulom „može mu se“ aminuje se i najbestijalnija bahatost i bezobrazluk, jer ako mu se može, to će i da radi. Tamo gde ne može, ima da sere kreč.

Uostalom, riba smrdi od glave.
Tako onom što voli da postrojava ministre kao nevaljale đačiće, pola Skupštine ponizno, dupeuvlakački aplaudira gotovo čitav minut.
I dokle tako? Da napustimo loše radno mesto, lošu firmu, lošu državu, ugasimo za sobom svetlo, i tražimo bolju, a pustimo krvoloke da se iživljavaju nad našim komšijama, prijateljima, rođacima, poznanicima?
Ili da ispravimo kičmu i naučimo ih da smo, ipak,  ljudi?

Iva Radović