Opraštanje

Lutam gradom i predgrađem, gledam usnule fenjere kako umiru u vlažnoj noći. Sam sam, pored reke; iščekujem da mi dođe san, da barem na tren odmorim kapke. Ni sam ne znam odakle mi ovoliko snage. Razmišljam o opraštanju. O onom istinskom.

Kako čovek oprašta? Gde je granica osvete i oprosta? Gde se dodiruju tačke njihovog pomirenja? Ne, nemojte samo religijske osnove, iako one mnogo toga objašnjavaju. Nemojte ni filozofske. Psihologiju mi pomerite. Etika me se ne tiče. Ipak se sve te stvari ne primaju tako lako u ovom vremenu. Idemo na praktičan deo opraštanja. Koliko je snage potrebno da čovek oprosti? Recimo čoveku koji ti je ubio dete, brata, majku, oca, sestru. Kako oprostiti nekom uvredu, bol koji ti je naneo? Kako oprostiti izdaju? Kako oprostiti nečije čizme koje su ti gužvale umorno lice, oči izgubljene u kuršumu metaka. Kako oprostiti godine koje ti je neko uzeo?Kako nekome oprostiti mladost? Kako oprostiti silu koja ti je skrnavila telo?

Potrebno je mnogo ljubavi za oprost. Nema tu mesta ni za mrvicu besa. Nema tu mesta ni za trunku alternative. Nema prostora za razmišljanje. Da je tako lako oprostiti, prvi bi to učinio Monte Kristo. Ne bi toliko junaka čamilo u kamijevskim trulim zatvorima. Ako hoćeš da oprostiš, moraš barem za trenutak da u sebi imaš nešto što ne pripada ovom svetu. Neku uzvišenu energiju koja je došla iznebuha. Ako si biće sa ovoga sveta, onda, barem taj, deo duše koji oprašta mora da bude sa nekog drugog. Samo jedan delić, ostali neka se smire.

Više ne lutam. Sedim kraj drveta na kojem je nekada bilo urezano moje ime. Davno.Tada nisam imao nesanice. Neka me na trenutak drvo podseti da sam bio mlad i da nisam noćima lutao. Sad ovako smirenog, neuznemirenog sopstvenim mislima, muči već nešto drugo. Kako oprostiti sebi? E, to me je pogodilo. Da, sebi je najteže oprostiti. Nepomirljiva su ta dva duha. Onaj koji te bodri i onaj koji te kudi. Da li je trebalo levo ili desno? Zašto sam tad spavao kada se rešavao put? Na koju je stranu trebalo ići? Jesam li pogrešio tada? Gde se dede iskustvo? Da li je moj najveći  neprijatelj, moja neobuzdana trdoglavost?

Da li na nekog više možeš da budeš ljut kao na sebe? Ali privid je da je drugačije, jer to si ti pa ne osećaš toliki gnev.To su tvoje ruke u koje si zagledan i belo lice na kojem kipti srdžba, pa ne reaguješ impulsivno. Ipak najviše voliš sebe. Oslobodiš li se tog poriva, videćeš da je sebi najteže oprostiti.

Za osvetu je potrebna gromada mržnje i osećaj slasti, prilično lako, za oproštaj veliko srce. Za osvetu samom sebi potreban je nagon za samouništenjem, ali je najteže oprostiti samom sebi. To je bolan prosec samoizlečenja.

Ivan Novčić