Pakleni raj roditeljstva

Počela sam da se plašim. To traje već neko vreme. Plašim se za svoje dete. Plašim se, jer u odnosu na moju generaciju ova današnja deca ne samo da nisu aktivna, već nisu baš ni pametna. Čast izuzecima, ali sve više je tih mališana kojima je jedina preokupacija virtuelni svet i video igrice. O tinejdžerima da ne govorim. Oni su tek glupost za sebe. Ne samo da ne rade na tome da steknu neko osnovno znanje, već se kolektivno instant zaglupljuju.

Njihova osećanja su kompletno neartikulisana, osim kad je u pitanju goli bes kojim savršeno vladaju. Nisu u stanju da sagledaju sebe zaista otvorenim očima, da pokušaju da se zainteresuju za nešto kreativnije, da izmaštaju budućnost koja im se svakako neće ostvariti, ali da je ipak izmaštaju, jer to je taj neodoljivi trenutak bezbrižnog detinjstva koji se dešava samo u tom dobu dok nismo baš u stanju da realno i racionalno gledamo na sebe i svet oko nas. Rastu u nekom vakuumu u kome je jedini vid slobode njihov neosnovani bunt i apsurdno nepoštovanje starijih koji se iz petnih žila trude da im na najbolji mogući način naprave podlogu kojom će koračati kroz život. Rastu verujući da je samo materijalno sloboda, a da znanje, emocije i intelekt ne igraju ama baš nikakvu ili manje bitnu i sporednu ulogu u životnom filmu.

Možda i jeste problem u tome što se svi lomimo da im serviramo sve na tacni, da se deca ne muče, jer mučiće se kad odrastu. Onda jednog dana, kad odrastu, i kad život počne nemilosrdno da ih šamara i šutira u guzicu, oni, nesposobni da se sami za nešto izbore, padaju. Padaju, jer ne znaju šta ih je snašlo. Padaju, jer smo ih do njihove dvadeset i neke držali pod staklenim zvonom da se ne suoče sa brutalnom realnošću. Put do pakla je zaista u tom slučaju popločan najboljim namerama.

Još jedna diskutabilna stvar u ophođenju sa decom jeste to što su ona svesna zakona koji zabranjuje da ga istučete ili ćušnete kad je neposlušno. Zamišljam neki momenat gde jedno dete drugom detetu kamenom razbija glavu, a roditelji ne smeju da reaguju, jer po zakonu nemaju prava da povuku dete za uvo, viknu, ošamare ga i pošalju u sobu. Zamišljam kako moj šestogodišnji anđeo razbija TV jer mu nije počeo omiljeni crtani baš kada je on to želeo, a ja ne smem da reagujem, jer po zakonu nemam prava na to. Zamišljam milion situacija u kojima će roditelj biti istučen od strane trinaestogodišnjeg deteta, a da nije smeo da uzvrati, jer po zakonu nema prava na to. A koliko god da ste dete usmeravali i koliko god da ste mu skretali pažnju na to da treba suptilnije, a ne silom, da prilazi problemu, ili situaciji koja nije po njegovoj volji, ono će, uviđajući da može da radi šta god hoće, upravo to i raditi, ma kakav anđeo do tog trenutka bilo.

Mene je otac lemao vojničkim opasačem i/ili šta god mu se našlo pod rukom, ali to ne znači da me je manje voleo ili da sam ja njega manje volela zbog tih batina. To prosto znači da kad se roditelj uplaši za svoje dete koje je istrčalo na ulicu i umalo ga zgazio automobil, pa afektno, plašeći se onog najgoreg, reaguje, i dete dobije šamar. Ne zato što roditelj voli da bije dete, ili ne voli svoje dete, već zato što se uplašilo za njega. Ja lično ne bijem svoje dete, ali mi je hiljadu puta došlo da ga prebacim preko kolena i istamburam. Ali mi bude žao… Setim se svih šamara koje sam dobila od oca i prosto ne mogu. Međutim, to ne znači da treba dopustiti detetu da vas vija po kući, bude neposlušno do te mere da to može umnogome loše uticati prvenstvneo na njega samog, pa onda i na vas i okolinu.

Da se vratim na prethodni problem: zaglupljivanje dece, koje je usko povezano sa gore pomenutim zakonom.

Ućiću jedanog popodneva u sobu i reći “Sine, uradi domaći i uči.” a ono će mi odgovoriti “Neću”  i ja neću imati prava ni da posle višečasovnog moljakanja i nagovaranja na učenje reagujem,jer opet i opet po zakonu nemam prava na to. Ono će sutradan otići u školu potpuno nespremno, dobiće jediniciu, drugu, treću i tako u nedogled. Mogu da iznesem još stotinak situacija u kojima roditelj neće smti da reaguje, a upravo od te rekacije će zavisiti detetova budućnost i upravo je roditeljski strah za budućnost deteta razlog zašto ga ošamari kad prevrši sve mere poštovanja.

Verujem da većina vas, kao što je i kod mene to slučaj, nije smela da se vrati kući iz škole sa ocenom manjom od petice. Sećam se da sam par puta išla kući plačući dok sam roditeljima na uvid nosila četvorku iz matematike. Dobijali smo ćuke i šamare, ali smo mnogo šta i naučili. S druge strane, batine svakako nisu rešenje, ali strahopoštovanje jeste; a mi smo ga za svoje roditelje imali i znali smo da nas vole koliko god malo da su nam pružali i bili smo svesni da je to malo najviše što mogu. Umeli smo da cenimo to što su nam davali i odvajali od usta da bismo mi imali. Umeli smo da plačemo ne zbog šamara, već zbog svesnosti da smo ih u nekoj situaciji razočarali. Znali smo, duboko u sebi, da nam žele najbolje, koliko god se to u nekim trenutcima činilo neverovatno. A danas se mi pretvaramo u idealne roditelje koji pružaju sve potrebno i nepotrebno, ali nismo u stanju da usmerimo decu, jer ćutke i skrštenih ruku moramo da posmatramo kako od prvog dana svog rođenja sve rade na svoju ruku i po ličnom nahođenju, dok smo mi nemoćni da bilo šta preduzmemo kada uvidimo da ništa ne znaju i da možda nikada ništa ni neće naučiti.

Pa vi sad meni recite, šta nam valja činiti? Biti strog roditelj koji će ćušnuti svoje dete ponekad ili biti nemi posmatrač propasti svog deteta? 

Ivana Pekić Malimarkov