Pervertirani Robin Hud, iliti, muda za bubrege

Sad kad je Informer konačno skinuo rukavice i, tezu, koju već mesecima provlači u nešto uvijenijoj formi, eksplicirao, e sad ću i ja nešto da kažem.

Informer, dakle, tvrdi da Vučić ima muda i da mu upravo to Srbi nikada neće oprostiti.

U moje vreme, a da ne pominjem vremena prethodnih generacija Čuburaca iz moje porodice, to što Vučić ima, zvalo se raznoraznim imenima, ovako-ili onako, ali nikada, odgovorno tvrdim, nikada – imanjem muda.  Imati muda bilo je rezervisano za one momke koji su bili spremni da se potuku sa jačima od sebe da bi odbranili svoje sestre, drugarice, ili devojke; za one ljude koji su ponos i dostojanstvo stavljali ispred ljudske bede i niskosti, pa su mnogi od njih, u najtežim vremenima, za vreme rata, na primer, bivali deportovani, ili nešto još gore...

Oni koji su posezali u novčanike sirotinje, penzionera, staraca, nazivani su secikesama, džeparošima, provalnicima, ali uz njihova imena, epitet muda nikako nije korišćen.

Vučić još reče i ostade živ da je posezanjem u imovinu onih, nešto imućnijih penzionera, spasao milion drugih, sa nižim primanjima.

Zanimljiv način da se pomogne sirotinji.

Ako je već reformski genije odlučio da na takav način pomaže, zašto prvo nije oduzeo od tajkuna i najbogatijih koji su i inače najveći dužnici po svim osnovama, od duga za struju i komunalije, pa do neplaćenog poreza. Budžet nije napunjen, zahvaljujući njihovoj bahatosti, a biće „spasen“, tako što će novac biti oduzet od penzionera sa nešto višim primanjima. Sjajno!

Mojim roditeljima, na primer, biće ukupno oduzeto 21.500,00 dinara! I to nisu Vučićeve pare, već njihove, u znoju zarađene, jer, podsetiću vas, penzija nije nikakva socijalna kategorija, već par excellence ekonomska kategorija, novac koji je svakog meseca, godinama i decenijama izdvajan iz bruto iznosa plate. (Posle je, naravno veliki osvajač Sloba, vodeći svoje besmislene ratove, potrošio penzioni fond do koske, pa su penzioneri postali budžetska stavka i socijala.) Uplaćivanje u penzioni fond inače je pravo svakog pojedinca, koje je bilo preneto na državu, nije to nikakva državna milostinja. Da su, na primer, uplaćivali u neki američki penzioni fond, sad bi bili imućni ljudi koji bi letovali u Španiji, umesto što beleže svaki dinar troška u tefter.

U ovoj zemlji, naravno, nikad se nije isplatilo biti intelektualac, već tako... otaljavač poslova.... Završiti fakultet, postati stručnjak, izgraditi karijeru, obavljati odgovorne poslove u zemlji i inostranstvu za dobro ove zemlje – besmislica.

Oduzmu ti. Reforma. Tačka.

A to što su ti, kojima je najviše oduzeto, davali i najveći doprinos, to sad nije važno; sve su to penzosi, gomila...

E, pa nisu svi isti.

Kao ljudi jesu, naravno, ali po stručnosti, sposobnosti i onome što su zaradili nisu ni približno isti. Jer, oni koji imaju samo petnaest hiljada penziju, ili su obavljali najjednostavnije poslove (s obzirom da za druge nisu bili kvalifikovani), ili nemaju pun penzioni staž.

Najgore su, dakle, prošli obrazovani, oni koji su decenijama primali najbolje plate, oni koji su davali najveći doprinos, oni koji imaju četrdeset godina staža.

Mnogi će verovatno reći da je moj otac koji ima (imao je) izuzetno veliku penziju – redak slučaj. Da većina ima mizerne penzije.

Uzvratiću pitanjem: „Da li mislite da nije trebalo da uči i da obavlja stručne poslove?“

Ali, pošto je već tako, pošto je specifičan, ja sam mu savetovao da lepo tuži državu - prvo našim sudovima, pa Strazburu.

(Ah da, specifični su i državni funkcioneri. Vidim da je Vučić i njih ojadio. Nema više pola miliona, brale. Teško da će plate prelaziti 400.000... Užas živi...)

Na kraju, dodao bih još nešto. Ovim udarom na penzionere, Vlada je izvršila i podmukli udar na gomilu mladih, nezaposlenih ljudi, čija su do sada, glavna potpora bili ostareli roditelji, penzioneri. Da ne pričamo o uslužnim delatnostima... Frizeri koji su šišali penzionere sad mogu da šišaju tajkune i ministre, a penzosi će da idu čupavi... Smanjiće se potrošnja, samostalne trgovinske radnje, pekare, svi će osetiti takozvanu reformu, koja je unapred osuđena na propast, jer i nije reforma.

A na železničkoj stanici, ogroman pano „Slavimo Beograd“ i slika nepostojećeg Vavilona, na Savi boje karipskog mora. Farsa, ludilo, jad i čemer...

Vojislav Todorović