Pink - četvrt veka jahanja po srpskim mozgovima

Slavi pinkovita masa dvadeset i pet godina od kako ispira srpske mozgove i od njih formira mlohavu sivu masu, podobnu za manipulaciju. Po ko zna koji put vlasnik Pinka na svojoj televiziji ubeđuje mase da je gomila njegovih programa alternatvnog tipa, da ga ima za svima, da je o suštinski dobar momak, uspešan biznismen koji je krenuo sa ništa para, ali pametno radio I stvorio imperiju. Da li I vas ova priča asocira na onu tužnu :"Naš Marko je počeo tako što je nosio gajbice…"

Sedi čovek i sat vremena objašnjava kako da vam pink droga zađe u sve pore organizma dirktno preko mobilnog telefona, u venu i po ceo dan i noć. Da slučajno ne ostanete bez omiljene vam droge dok radite ili idete tamo gde i car ide peške. Evo, opet se lepo izražavam. Ubija me kultura i nemogućnost da stvari nazovem onakvima kave jesu. Da ovo ne pišu moji prsti verovatno bi ovde pisalo nešto ovako: "Ona narkomančina tupi sat vremena o nekim budalaštinama, pere se, oće da mu govna mirišu…I mirišu onima koji su se debelo navukli na njegove droge…" Naravno, ja ne mog ovako da govorim, pa nastavljam u svom stilu i sa puno sarkazma.

Slušam dotičnog kako priča o Luj Viton koferima i Jimmy Šu cipelicama (pardon za speling)  i devjčicama I  kastinzima. Koga to zanima, kome treba njegovo mišljenje o nebitnom, kada nema  nebitnije stvari od Pinka, i nema bitnije stvari od onoga što nam je Pink napravio od celokupnog koncepta i stila života (kulturu i da ne spominjem).

Urušitelj srpske kulture i dalje sedi na svom tronu. Žeksovizija svake sezone nudi novu grotesku, Pink stajlig širi se kao zaraza i ideje, ili bahato nametanje nemoralnosti I iluzija, zaposeda sve aspekte društvenog života. Na primer, ne postoji dete koje nije čulo za Žeksa, ili nije (pod uticajem kampanje) poželelo u jednom trenutku da bude u ludnici njegovih rijalitija ili makar da postane Pinkova zvezdica. Ali nasuprot ovome, retko ćete sresti dete koje zna ko želi da bude novi srpski Ruđer Bošković… Pevuše dečica hitove pevaljki i narikača, retko koje recituje čika Jovu Zmaja ili Ršumovića… Za Žeksova (ne)dela čula je cela nacija od kolevke, pa do groba. Mozgovi su do te mere isprani da više ne rzlikuju kvalitet od šunda.

Govna su odavno isplivala na površinu, prave žurke, slave pobedu i smrde. Ono što valja potopili su i uvaljali u mulj, da se ne razlikuje od okoline, da se ne vidi i ne čuje, da ćuti u ćošku i čeka da ode iz države koja ga više ne želi.

Ustoličeni režiser srpske (ne)kulture, komforno se ustalio u svakom režimu. Podržava pobednika, ubija nadu dobrim drogama za uspavljivanje sećanja, oslanja se na bazične instinkte naroda I udara nisko. On ume I zna, on se snalazi I kad ne zna. Njemu se može. Od malog Mirinog I "Jul je kul!", do televizijskog magnata. Malo li je?!

Pisala sam prošle godine o razlozima zbog koji bi dotični trebao da odgovara pred Bogom i zakonom, obrazložila razloge taksativno. Ljudi se složili, podigla se neka prašinica… I nikom ništa. Sada kada a gledam onako opuštenog u svojoj megalomaniji , ponovo se podsećam da on može, jer dobija od države, a država dobija od nas. I može, jer dobija direktno od onih koji ne mogu bez heroinske zavisnosti od gluposti.

Da zaključim ovogodišnji lament nad novom sezonom bljuvotina Pinkove tlevizijske umobolije - sačuvaj Bože i daj nam pameti da sami sebi lupimo šamar i otreznimo se, jer dosta je bilo!