Pisci krajputaši i režimski miljenici

Logično bi bilo očekivati da je kultura na najnižem stupnju društvene nadgradnje i da je malo onih koje ova oblast zanima u gradu gde se semafori otvaraju sa pompom primerenom otvaranju proizvodnih pogona koji će uposliti na stotine mladih, još neodlivenih mozgova, da opremljeni ulošcima, tamponima, kateterima, nošama i drugim higijenskim pomagalima, zarade koricu hleba. U takvim okolnostima moglo  bi se još pretpostaviti  da su pisci potpuno zanemarena, izopštena i ruglu izvrgnuta kategorija samozvanih i sebičnih probisveta i parazita zastalih na svom putu u večnost kod „Điha, điha, s čet’ri noge, sve četiri krute...“ ili „Ide maca oko tebe“. Jer, valjda se podrazumeva, da se u gradu sa iole pristojnim kulturnim sadržajima, i ljudima, otvaranje semafora ne može podmetnuti kao privredni bum ili ekonomski spektakl, koliko god se ova svetleća sprava mogla povezati sa oveštalim izlaskom iz tunela sveopšte čamotinje.

Ali nije tako, bar ako je suditi po izjavama odgovornih za kulturna dešavanja i sve ono što spada u korpus brige o duhovnosti jedne naseobine. Naprotiv. Godinama smo već prosto zasuti elaboratima, izveštajima, anketama i slobodnim solističkim deonicama raspevanih kultur(njakinja) i kultur(njaka) koji cvrkuću o tome kako je Kraljevo srpska Atina, grad koji prednjači u svim oblastima kulture, meka za pisce i pesnike, svetilište za knjigoljupce i mesto gde se u biblioteku ide kao na hodočašće, u neopreglednim kolonama od po šest nezajažljivih i knjige gladnih hadžija. Ali, da ne budem zloban, ima i toga, ima onih koji još uvek čitaju, a ima i događanja, gotovo svakodnevno, koja po svom nahođenju organizuju za to namešteni i plaćeni poslenici u kulturi. Valjda nije potrebno da naglašavam da se radi o stranačkim (naprednim) upošljenicima koji u skladu sa svojim stranačkim programima i shvatanjem duhovnog osvešćenja pojedinca i masa brinu o mentalnom zdravlju konzumenta svojih ponuda. Rezultate tih nastojanja najlakše je sagledti na ulici i drugim javnim mestima na kojima se takozvani obični ljudi mogu sresti, a njih je, mislim na mesta, sve manje iz poznatih nam razloga, ako ne računamo gradsku pijacu gde se, kao u srednjovekovlju, odvija gotovo celokupan javni život kraljevskog grada.

Međutim, postoji jedan fenomen kojim ovaj grad zaista može da se podiči, a to je briga o svojim piscima. I mada nesrećnici pišu, bez obzira na okolnosti, čak bi se moglo reći nikad masovnije, postoji nekolicina (6-7) koji su svoje pisanje uspeli da materijalizuju, kao upošljenici biblioteke, uz sve ono što uz to ide, a i mnogo toga što mi laici ne možemo ni da naslutimo. Dakle, stan, plata, objavljivanje, nagrade, gostovanja, uticaj, status i nezaobilazni osećaj sopstvene veličine kao priznate nacionalne vrednosti. U malom gradu kao što je Kraljevo, u ovako teškim vremenima koja traju, to bi se moglo uporediti sa statusom Božjeg miljenika, odabranog i rođenog pod najsrećnijom zvezdom u Mlečnom putu. Ljudi kojima je, sticajem okolnosti, tegoban stvaralački život med i mleko. Svi ostali, koji nisu imali tu sreću da neko tamo gde treba proceni da je i njihovo stvaralaštvo od nekakvog značaja, bar na lokalnom nivou, prepušteni su samima sebi. Ali koga je briga za to u zemlji gde vojska i policija, a i mnogi drugi, na ulici traže svoja Ustavom zagarantovana prava?  Treba li reći i to da su u datim okolnostima pesnici poslednja briga svih, osim njih samih, a ni njima samima, reklo bi se,  nije baš stalo do sebe. To je taj usud koji ih prati još od Homera, a možda i ranije.

Nedavno, na predstavljanju knjige jednog od onih koji spadaju u gore pomenutu kategoriju (budi svoj majstor), u jednom od kraljevačkih svetilišta pisane reči, Francuskoj kući, govorio je i jedan od onih iz plejade pisaca biblioteke.Pesnik, urednik, kritičar, priređivač... koji je, uz sve gore navedene blagodeti svoje veličine, uspeo da se okiti nepobrojivim priznanjima za svoj spisateljski rad, ili, bolje rečeno, okitili su ga. I taj neprikosnoveni laureat, u čiju se kompetentnost ne može sumnjati, u nastupu svoje pesničke ponesenosti, kritičarske objektivnosti i prijateljske iskrenosti, osvrćući se panegirički na tek objavljenu knjigu i njenog autora, reče, između ostalog, kako se radi o skrajnutom pesniku u usponu, čija je nova knjiga daleko bolja od svih prethodnih. Dakle, ne samo o nekome ko nije uspeo da se uzdigne ni do kulta pisca biblioteke, već o nekome ko je sa sve svojim hvale vrednim stvaralaštvom bukvalno izopšten, gurnut u ambis sopstvene pesničke avanture, nepriznat, prosto rečeno, krajputaš. Reče to jedan od onih koji carskim drumom, kao svi talentovani i društveno  priznati nacionalni podizači svesti i kulturne određenosti carskim drumom literarnog bespuća korača u večnost, u antologije, u lektire i enciklopedije.

I mada sam godinama ukazivao na ovaj fenomen kojeg, koliko je poznato, ni Gete nije bio dostojan ili ga je odbio zarad slobode u oblikovanju i štampanju svojih misli, to nikada nije shvatano onako kako sam  mislio da će biti. Ali eto, desilo se, slučajno ili namerno, sasvim je svejedno, pa su i krajputaši, odnosno skrajnuti pesnici, ozvaničeni kao legitimna činjenica. To samo govori da i nisu baš toliko skrajnuti da se ponekad, meko srce priznatog literate ne doseti da, eto, postoje i oni drugi, na ivici egzistencije, živi - a mrtvi, čvrsti - a nemi, ponosni i nikome potrebni, kao i svi krajputaši. Ali kada to prihvatimo kao fakat, što krajputaši jesu, postavlja se logično pitanje: ko je taj i sa kakvih pozicija odlučuje o tome ko će imati status spisateljskog mezimca, kulturne ikone i nacionalne znamenitosti, a ko će biti skrajnut uz sve one nedaće koje svaka vrsta skrajnutosti podrazumeva, naročito u vremenima koja se etiketiraju kao krizna? U konkretnom slučaju zna se ko je poslednji u nizu, lokalni višedecenijski egzekutor(ka) uz čije ime komotno može da se stavi sve ono što se tiče kulture, ili onoga što nam se pod tim pojmom serviralo. I da ne idemo na više nivoe vlasti i interesnih povezivanja( koga uopše zanima šta se radi u Kraljevu po pitanju kulture?), ostaćemo pri tome da je dotična osoba spiritus movens svega onoga što Kraljevo danas jeste, bar kada je kultura u pitanju, svesni činjenice da to ne može biti ostvarljivo bez podrške onih, ili bar nekoga od njih, koji spadaju u više strukture vlasti ili moći. Ako znamo, a znamo, da je dotična osoba svoje mesto kulturnog vladaoca svim i svačim zaslužila sa JUL-ovskih pozicija, onda nema nikave dileme o kriterijumima za podobne i nepodobne kadrove, o skrajnutim i uvaženim spisateljima.

A do čega smo došli najbolje govori ta odrenica skrajnut koja  je, pretpostavljam, trebalo da bude eufemizam, da ukaže kako je neko ko vredi nezasluženo zapostavljen, preskočen ili mu se ne pridaje značaj koji zaslužuje. Nažalost, ispalo je sasvium drugačije.

Poznato je već i vrapcima, da je kraljevačka Biblioteka jedna od najboljih u regionu, a i šire. Čak i kada bi sve druge institucije prestale da se bave organizovanjem kulturnih događanja, jedva da bi se primetio neki nedostatak u bogatoj i raznovrsnoj ponudi zahvaljujući ovom hramu kraljevačke duhovnosti koji je na sebe preuzeo sve što se može podvesti pod pojam kultura. Zasluga za to pripada direktorki koja je otišla i dalje, pa je ustanovila zvanje pisac biblioteke. Na tu poziciju, pored rođene sestre, zaposlila je neke od lokalnih pisaca, za koje je ona sama, ili neki veći ekspert, procenio da zadovoljavaju samo poslodavcima znane kriterijume. I pisci, osim što su dopali redovne plate, dobili su mogućnost da budu urednici u izdavačkoj delatnosti Biblioteke, ali i da, pored tuđih knjiga i književnog časopisa, objavljuju i svoje knjige, ostvaruju kontakte sa kolegama, što sve skupa kasnije rezultira nagradama, priznanjima, pozivima na književne programe, putovanjima po inostranstvu.... Osim  očigledne činjenice da rod- rođeni ima prednost pri odabiru, nikada nige nije javno saopšteno koji su to kriterijumi potrebni za pisca biblioteke. Ali je valjda jasno da ti i takvi odlučuju šta će i da li će biti objavljeno, o trošku građana, naravno. E, da bi se tako odgovoran posao nekome ponudio, valjda se podrazumeva da taj mora da bude podoban, pored svih onih kvaliteta koji se podrazumevaju kada je u pitanju pisac koga je po nečijoj preporuci lično država zbrinula i stoji iza njega. A država, čak i ova, ne dozvoljava da se na takvom mestu nađe neko ko o  njoj ne misli sve najbolje ili se bar ne trudi da o njenim neodostacima trubi okolo na sva zvona kao Plasido Domingo. Iz toga, valjda, jasno proističe spinozistički zaključak, da pisci za koje postoji opravdana sumnja da bi mogli da lanu nešto što nije u skladu sa aktuelnom politikom, čak ni na lokalnom nivou, nemaju nikakve šanse da budu štampani u ovoj izdavačkoj kući koja se reklamira kao najproduktivniji, neprofitni rasadnik pesničke umetnosti i pesništva kao takvog. O onima kojima je već tamo gde treba nalepljena etiketa skrajnut, da i ne govorim. Oni i jesu skrajnuti zato što su nepodobni, a u cilju zaštite čitalačke populacije i ostalih učesnika u kulturi od ovih, slobodno se može reći, nerežimskih elemenata, ili bar ne dovoljno režimskih da bi bili ostavljeni na putu kojim se ređe ide.

Menjale su se vlasti, koalicije i pojedinci, ali se taj princip nije menjao, a ni direktorka. Čak i kada su se stekli svi uslovi da ode u zasluženu penziju, ovenčana svim mogućim priznanjima za svoj doprinos kulturi kraljevskog grada, neko je tamo gde treba odlučio da se bez nje ne može i eto je i dalje tamo, doživotno verovatno. Sve to na najbolji mogući način govori koliko je to mesto bitno u ovom trenutku i u gradu u kojem osim biblioteke i buvlje pojace gotovo da ništa drugo ne funkcioniše, ako pod tim ne računamo zdravstvo i komunalnu policiju, par kafića i nekoliko kladionica. U svim sličnim situacijama koje su od pisaca tražile da se svrstaju na jednu od bar dve mogućnosti (režim ili sloboda govora) nekako su uvek u manjini bili oni koje su posle slali u progon, vešali, streljali i zabranjivali, retuširali i brisali iz kolektivne svesti. Dakle, oni koji nisu hteli da budu režimski ili da služe bilo kojem nosiocu vlasti. U Kraljevu je sasvim drugačije, na jednog bibliotekinog pisca, dođe bar desetak onih koje ćemo lako prepoznati kao skrajnute, dakle krajputaši. I dok ovi prvi o državnom trošku krupnim koracima ulaze u svet literature i istorije književnosti, većina ovih drugih prihvata ulogu samozadovoljnih onanista koji piskaraju za lično zadovoljstvo i o sopstvenom trošku, čak se i ne usuđujući da razmišlja o nedostižnim egzistencijalnim visinama svojih literaturi potpuno predanih kolega. Dobro, ima i među njima stranačkih perjanica, prevashodno iz aktuelne vladajuće koalicije, ali zar se to ne podrazumeva, kao i u svom drugim oblastima života i smrti?  Uostalom, sve je očiglednije da idemo ka jednoumlju, u politici, a to se posle širi kao kijavica, sve do klubova bacača pikada i poštovalaca kuka sramote.

Ukoliko se, ipak,  dogodi da na čelo biblioteke dođe neko drugi, što je malo verovatno za života aktuelne direktorke, čitav ovaj koncept privatizovanja javne ustanove za lično iživljavanje i nametanje svojih iščašenih viđenja kulture, mogao bi da bude preispitan, ako ne i da se od njega odustane. Jer, da ne zaboravim, od Akademije pa do umetničkih udruženja ovih dana se razgovara na tu temu: šta je zapravo kultura u jednoj ovakvoj tvorevini i kakav je to koncept kulturnih dešavanja koji bi trebalo prihvatiti u skladu sa svim onim što mi jesmo i gde jesmo, a to sigurno nije ovo što sad imamo. Ili će biti da su u Kraljevu davno otvorili i ovo sporno poglavlje i patentirali pravi model organizovanja, suštine i prenošenja kulturnih sadržaja građanima? Ako je suditi po otvaranju semafora, koji je otvorio doktor političkih nauka, rekao bih da bi na kulturi ipak trebalo poraditi, pre svega onoj opštoj jer neki osnov mora da postoji pre nego što se pristupi ozbiljnijim sadržajima. Do tad imaćemo režimske pisce, uhranjene, zbrinute i priznate, i one druge, skrajnute, odnosno krajputaše ili znakove pored puta koji će, nadam se, bar opisati vreme u kojem živimo, što je i suština ovog zanata. Kako  bi to lepo rekao Džordž ( Orvel) : „ Svakako da romanopisac nije prinuđen da piše direktno o savremenoj istoriji, ali romanopisac koji jednostavno ignoriše značajne javne događaje datog trenutka je uopšte uzev ili šašav ili čist idiot“. Ili je režimski, dodao bih ja, a od onih koji su na taj način nagrađeni teško je očekivati da pišu o onome što vide. Nije ni potrebno, bar skrajnutih ima, a njima se mora verovati već samim tim što nisu prodali dušu za status, a o statusu odlučuje vreme, a ne nameštenici političkih aparatčika koji o kulturi znaju koliko i Eskimi o salati od maslačka. Jer, ne zaboravimo, šta god vam govorili i kako god vam predstavljali svoje dobre namere i posvećenost zajedničkom napretku, u ovoj zemlji sve je bilo i jeste politika, sve je u rukama onih od kojih neki ne znaju ni kako se piše vazduhoplov. Eto, toliko o tome. 

Ivan Rajović