Psi Kataklizme

Odavno su oko nas kao posebna vrsta a bez jasne granice između „nas“ i „njih“ i ne znam kako smo ih i do sada uspeli izbeći. Samo čudo nas je spasilo, ili nam je upravo to kazna, da gledamo njihove nacerene i u grimase užasa razvučene, balave njuške. Da slušamo to besomučno i izluđujuće cviljenje i režanje jednih na druge i svih njih na nas. Često bivamo toliko sluđeni i ne razlikujući sebe od njih ujedamo se međusobno. Ne znam kako smo ih mimoilazili do sada jer svuda su okolo a odavno su krenuli da sumanuto i bez milosti kolju, sakate, i masakriraju sve od reda. Za sobom ostavljaju pustoš u kojoj, ako je nešto i preživelo, ostalo je osakaćeno, oskrnavljeno, silovano, kljasto, bespomoćno i paralisano od straha, i u koloni sa njima na čelu. Na prvi utisak samo su nalik čoporu vukova sa alfa mužijakom na kraju kolone i ostarelim, slabim i onemoćalim jedinkama na čelu, a ipak su sušta suprotnost jer se zakoni njihovog hijerarhijskog čopora zasnivaju prvenstveno na snishodljivosti, perfidnosti, slabosti i kukavičluku, dok svakodnevno jedni drugima ližu guzice i genitalije, održavajući i opravdavajući tako svoju pozicioniranost u sistemu svog kobnog kataklizmičnog čopora, uprkost neminovnosti i viziji Strašnog Suda, dok njihova halapljivost, proždrljivost i krvoločnost kao njihove najjače strasti kojima su opijeni, zamućuju i ono malo zakržljalog humaniteta, svesti i bistrine pogleda na neminovnu propast, kaznu i uništenje koje im sledi, i koje svim njihovim pratiocima u koloni sledi pre njih, do totalne atrofije pre totalnog izumiranja samounišenjem.

Ova nakazna i blasfemična stvorenja proždiru se i međusobno, proždiru i lešine raskomadavajući ih i razvlačeći po poljanama i ćorsokacima ništavnosti života koji je zahvaljujući njima takav i postao, za sve u koloni iza njih, za sve osakaćene voljne i nevoljne pratioce, a omiljena hrana ovih strvinara je sveža i zdrava krv zdravih bića, nezagađeno meso „dobrih“, naivnih, neiskvarenih, plemenitih i mladih tela, moć ideja i dela njihovih, kao i njihove zdrave energije neprihvatanja, nemirenja, svesti i snova. Njihova opijenost u proždiranju i sakaćenju ovih kao i svih divnih stvari, kao i ovladavanje njima i uživanje u toj nihilizovanoj moći, njihova je najveća droga bez koje umiru, i desi li se da neka od ovih zveri iz čopora bude uskraćena za svoju potrebnu dozu, završava kao lešina i sama postavši hrana čopora. Razlog današnjih ratova i drugih vrsta sukoba postoji još samo kao najefikasniji način za spravljanje ove „droge“ i obskrbljivanje čopora njom. Zato ratovi više nisu nešto herojsko, već tako mizerni i besmisleni, niti imaju ikakve veze sa čojstvom i junaštvom o kojem zaraženi često urliču, nazivajući to pevanjem. Čoporima ovih zveri preplavljena je Planeta, a pošto je strast njihovog zla moćnija od bilo kakve potencijalne ljubavi, a njihova pljuvačka toliko otrovna da je dovoljan samo „ujed“ da masu „plemenitih“ stvorenja neizlečivo zarazi, ljubavi se i ne nazire prosperitet, perspektiva i mesto u bliskoj budućnosti. Čak i gde je ima, mala je, nerazvijena, nedovoljno moćna i još mora da se krije da bi opstala. Jedno od opravdanja za počinjena kao i buduća planirana zla ovih zveri je: - I priroda je zla. Sve se međusobno proždire, i zašto bi mi odstupali od prirodnih pravila! Borimo se samo za sebe i svoj porod.

To je donekle istina, međutim, ono što učinke ovakvog zla vezuje za degeneraciju i degradaciju, nihilizam i besmisao, upravo je svest koja, ma koliko bila zatrovana, ipak se katkad javi ili pojavi u svojoj lucidnosti, tek da bi makar opomenula na ljudsku grešku i odstupanje od ljudske i svekolike prirode. Svojim ujedima Psi su zarazili roditelje dece koja se rađaju zaražena, kao njihova hrana. Ako koje i promakne, poharaju obdaništa, a potom škole, da dovrše retke jedinke koje su promakle, da bi ih nakon toga dočekali kao buduće članove čopora ili hranu.

I teško ili skoro nikako se nešto može „uhvatiti za rep“, a da to nije rep jedne od ovih proždrljivih, krvoločnih, zaraznih i zaraženih nemani. U religijama, ideologijama, političkim sistemima i partijama, društvu, delatnostima, nauci i umetnosti već su odavno opustošila skoro sve što je moglo, a ono što nisu, moglo bi se spasiti i sačuvati svoj integritet samo formiranjem nekakvog parirajućeg čopora, što teško da bi moglo izbeći kontradiktornost, jer „plemenitom“ to nije u prirodi, a to da li ćemo i dalje podržavati, sačuvati se, ili pobediti ove šakale i hijene apokalipse ovisi samo o tome koliko smo, na koji način i oko čega ujedinjeni, hrabri, aktivni, svesni, odvažni, kreativni, dosledni, dostojanstveni, i ponosni što smo manjina...bar za početak, pa makar to bio i početak kraja čitavog čovečanstva!  

Igor Rajović