Ropstvo

Ropstvo ima mnogo oblika. Nekada je bilo bitno zarobiti meso, jer meso je moglo da posluži tome da menja materiju, a onda se desio razvoj tehnologije i sa razvojem tehnologije se desio bolji i jači uvid u vreme koje je iza nas, a i u stremljenja, nadanja, u nešto što tek treba da se desi. Tako je sadašnje vreme degradirano do ništavnosti. U tom ništa se otvorio ogroman prostor za manipulaciju onih koji su manipulacijama skloni. Stalnim podsećanjem na prošlost i podgrevanjem očekivanja vezanih za budućnost oni su anulirali sadašnjost kao pojam. Poništili su sve što okružuje ljude, stvorili dimenzije koje su van domašaja i tako su zarobili ljude u vremenu van sadašnjeg.

Laži, prevare i sva druga zlodela su cvetala iz sve snage, jer sve je u protoku vremena ili bilo ili će tek da bude, a nikad nije sada. Pretvorili su ljude u masu koja ne zna gde je, a još manje kad je, što je suštinska vrednost ljudskog bića. Otrgnuti od sadašnjosti ljudi su glavinjali koliko po vremenu u stalnim sećanjima, ili sa pogledom u neko „bolje sutra“, ali zlu ni to nije bilo dovoljno, nego su upravo tu činjenicu iskoristili da bi ljude pretvorili u bića koja ne shvatajući vreme u kom se nalaze su počeli da lutaju i po prostoru. Tako su ljude ne samo pretvorili u zombije, već i u nomade. Ali, za razliku od nomada koji uprkos lutanju po prostoru uvek znaju odakle su pošli i kuda idu, a pre svega znaju gde se nalaze, jer je to suštinsko za njihovo preživljavanje, ljudi su prestali da primećuju gde su, čime su okruženi i ko je oko njih.

Mislili su stvaraoci takvog pakla da su uspeli, da su pretvorili ceo ljudski rod u stoku za mužu i klanje i tada su pokazali svoje pravo lice. Parazitsko, nečovečno i beskrajno bolesno. Kreatori tog stanja su bili strašno jadni i bedni, degenerisani i bolesni, ništice u svakom pogledu. Ali su koristili sve, otimali, krali, lagali, varali i ubijali. Ništa im nije značilo koliko oni sami sebi, pa čak ni u sebi nisu nalazili zadovoljstva, već je prosto življenje, prosto postojanje, za njih bio uspeh.

Podgrevali su ružne uspomene i vezivali ih za sadašnjost, a time i nadu u boljitak koji je trebalo da se desi u budućnosti. Sve nekad, samo ne sad, jer sad je moralo da bude potpuno ugašeno da bi postojali. Nisu ljudi to shvatali, a mnogi nisu ni mogli, jer nisu nikad o tome razmišljali...

Desila se, međutim, do te mere apsurdna situacija da su prošlost i budućnost počele da se sudaraju, da se poništavaju i prepravljaju i tad je čovek shvatio da nešto nije u redu. Ne idu tama i svetlo jedno kroz drugo, pa bilo sa koje strane da dolaze. Potiru se i gase se međusobno i onda nema ničeg ni tamo ni vamo, ni nigde. Ta praznina koja se stvori je ništa, a pojedinac nije ništa, pa mu takvo stanje dođe nekako neprirodno. I tada lanci postaju sve tanji...