Rupa u rupi

Lepota neznanja je bogomdana uživancija i preporučuje se svakom humanoidu da je što češće upražnjava zarad rasterećenja svog digestivnog trakta. Tako nekako bi mogla da se opiše medijska scena zemlje Srbije. Sa druge strane ne treba zanemariti ni momenat spojenih sudova koji između ušiju potpisnika ovih redova izgleda kao sistem spojenih rupa.

Da bih, dragom mi čitaocu, približio tu ideju treba samo zamisliti rupu. Bilo kakvu, bilo gde – prosto rupu. U toj rupi se nalazi neodređeni broj ljudi i svo njihovo znanje i neznanje se svodi na ono što dobiju od informacija od onih koji sede na ulazu rupe. Vlasnici rupe udeljuju informacije u skladu sa trenutnim potrebama, ali ih isto tako i uskraćuju. Rupa.

Ali, ta rupa je zapravo samo jedna od mnogih rupa i na svakom ulazu sedi neka ekipa koja deli ili uskraćuje informacije i tako dolazimo do toga da u jednoj velikoj rupi ima mnogo malih rupa u kojoj ima još manjih rupa i sve manjih i manjih i na kraju ostaje rupa sa samo jednim čovekom u sebi i taj nema pojma ni o čemu. E, taj je srećan i uživa beskrajno u uvodnom rasterećivanju svog digestivnog trakta.

Ako tu istu situaciju pogledamo iz drugog ugla onda vidimo da na ulazu svake rupe sedi neko ko zna više od onoga u rupi, ali manje od onoga koji sedi na ulazu njegove rupe. A i taj zna manje od onoga što sedi na ulazu njegove rupe i tako se hijerarhijski penjemo do onih koji znaju mnogo više o svemu i svačemu, ali istovremeno moraju da odlučuju o tome koje informacije mogu ili moraju da proslede, a koje treba da prikriju, ili da potpuno obrišu, da ne bi stigle do neke od rupa. Tako otprilike izgleda medijska scena u našoj, a i u mnogim drugim zemljama.

U zavisnosti od toga na kom delu sveta se nalazimo imamo uvek neku ekipu koja je baš tu najglavnija i određuje koje se informacije šire, koje kriju, šta se propagira, a šta brani. Iako su kulturološki uticaji koji provejavaju ovim prostorima prilično svestranog porekla državljani Srbije se računaju kao jedna od rupa u zapadnoj hemisferi. Jeste da su to Sloveni za koje se računa da im je matica u stvari Rusija, ali se oni ne nalaze niti blizu matice, a posredstvom mnogih činioca često i nemaju neke preterane veze sa njom. Dakle, rupa na čijem ulazu sedi ekipa sa zapada.

A kao glavni akter zapada se računa jedna bivša britanska kolonija, koja je naseljena svim i svačim i koja svoju šarenolikost reklamira na svaki način. U tome im u velikoj meri pomažu sve zapadne zemlje i po mnogim pitanjima sarađuju. Ponekad se po nekim pitanjima baš i ne slažu između sebe, ali uglavnom su im interesi zajednički kako po pitanju trgovine, tako i po pitanju resursa, pa se često kao milosrdni anđeli u znak mirotvorstva udruže i bombarduju neku zemlju, ili pomažu separatističke pokrete, ili direktno napadaju one koje ne smatraju svojim saradnicima medijskom agresijom, koja se inače u ne tako davna vremena zvala „psihološki rat“. Medijski servisi ove zemlje su se ili ugasili poput TANJUG-a, ili su prodati poput B92, ili su skrajnuti poput Studija B, ili su prosto namesto starih i olupanih medijskih kuća postavljene nove.

Te „nove“ naravno ne bi bile zanimljive kad ne bi bile drugačije, pa tako sada imamo direktni propagandni program zapadne alijanse preko N1 televizije koja  „…Predstavlja regionalnu podružnicu, odnosno eksluzivnog partnera kanala CNN International…“ (Wikipedia), a kome to ne odgovora, jer možda smatra previše suvoparnim njihov način izveštavanja ima i VICE i dosta lokalnih televizija, pa i onih sa „nacionalnim frekvencijama“ koje uporno ispiraju mozak državljanima Srbije svojim bespoštednim ponavljanjem propagandnog programa zapada koji u mnogim slučajevima ima izgled psihološkog eksperimenta nad masom koja se zove državljani jedne suverene zemlje (koja to odavno više nije).

Šta će nam onda Tanjug, ili mozak uopšte, kada i onako dobijamo sve što nam treba u porcijama, koje je neko izračunao, da nam je dovoljno da ne bi virili van ivice svoje rupe? I zašto bi prosečni državljanin ove zemlje uopšte imao informaciju o tome da se u južnom kineskom moru na koralnim stenama gradi ogromna kineska vojna baza, jer je Kini dojadilo da se stalno vrzmaju kojekakvi kreteni njihovim morem? Nema veze što preko zapadnih medijskih kuća kao što su Reuters, BBC, CNN i mnogih drugih milosrdni čuvari svetskog poretka govore o tome da je decenijama nerešena situacija blizu eskalacije koja bi mogla da dovede do trećeg svetskog rata. Pojavila se ta vest na kratko i u našoj rupi, ali je poput traženja ušura jednog ateničkog džibera tim istim Kinezima (što je izazvalo diplomatski skandal) potonula i nestala u najkraćem vremenskom roku. Svejedno su Kinezi odlučili da velikim koracima umarširaju u tu našu malu zemlju da bi započeli svoj evroazijski projekat razrade nekadašnjeg puta svile do globalnog fenomena.

Ali, zato sada imamo N1, a i ostale „domaće“ medije koje nas uporno ubeđuju kako je nama dobro, nikad bolje, iz sve snage najbolje, prosto euforično orgazmički.

Nama ne treba ni informacija o kosmodromu „Vostočni“ u oblasti Amur (za koji se tvrdi da treba da odmeni čuveni Bajkanur) koji često obilazi predsednik Ruske Federacije gospodin Putin, jer se oblast, vid’ slučajnosti, graniči sa onom istom Kinom koja gradi ogromnu vojnu bazu u svom Južnom moru zarad zaštite svojih interesa.

Dakle, čuvari srpske rupe su odlučili da nama informacije o izuzetno velikoj opasnosti vojnog sukoba među zemljama sa nuklearnim naoružanjem koje bi mogle da dovedu do trećeg svetskog rata, pa i do uništenja planete, nisu potrebne. Ništa nama od tih informacija ne treba, ništa sem njihovog propagandnog programa i raznih rijaliti šouova uvezenih, vid’ još jedne slučajnosti, sa tog istog zapada. Kao i svakodnevno veličanje žvalave bitange.

Jer, živimo na zapadnom Balkanu, u zapadnoj hemisferi, pod direktnom komandom njihove alijanse koja postavlja, smenjuje, oduzima i dodaje. Nas ne treba da zanima ni što je legalizovana marihuana u rekreativne svrhe u Meksiku, zemlji od tričavih stočetrnaest miliona stanovnika (po popisu od 2012.) i što je legalizacija marihuane najubrzaniji svetski trend u poslednjoj deceniji, jer farmaceutska industrija sa zapada još uvek nije potrošila stare zalihe svojih eksperimentalnih lekova. I da ne bih sad poštovanog čitaoca zamarao preteranim ređanjem „beskorisnih“ informacija odo’ da se akam po svojoj rupi.