Ruske kape na slavskoj sofri

Za razliku od konvencionalnog, zapadnjačkog horoskopa, u srpskom, pravoslavnom zodijačkom krugu postoje samo dva znaka: mrsni i posni. I kada u tmurnim, jesenjim danima Sunce pređe iz sazvežđa praseta u sazvežđe šarana, koncentracija slavskih udara na metabolizam i jetru dostiže vrhunac. A uz žito, pogaču, sveću i ikonu, neizostavni deo slavskog obreda (pored žderačine i šljokačine) je i - bistrenje politike. Kada se sa plemenitih destilata pređe na "kilo-kilo" i kada se u trećem "zimskom" špriceru izbistre mehurići, uz alkoholom zamagljenu sposobnost rasuđivanja, počinje da se bistri politika. I dok se 90ih uglavnom premeravalo ko je veći Srbin (Sloba, Šešelj, Vuk) i ko će više, jače, bolje da nam poveća onu stvar zvanu "svete srpske zemlje", vučićevsko stanje domaće političke scene je zadnjih godina naprasno izmestilo fokus pijane polemike na belosvetske teme. Hilari ili Tramp? Izbeglice, da ili ne? Evropska unija, odma' sutra ili malo sutra?

A onda, kako se "Smederevka" u bokalčetu smanjuje, nivo emocija se povećava, te tako, neizostavno dolazimo do - majčice Rusije! Jer za stolom uvek ima bar dva žestoka rusofila, koji, rastvorivši super-ego špricerskim serumom istine, počinju da mehuriće iz čaše pretvaraju u penu na usnama.

Stvarno, da li ste primetili sa koliko se emocija naši ljudi primaju na rusofiliju? Čak i najveći "evrofanatik" neće nikada fizički nasrnuti na nekoga ko drugačije misli. Vest u novinama "Grupa evrofanatika pretukla proruski orjentisanog novinara" spada u isti red prihvatljivosti kao "Primećen leteći tanjir iznad planine Rtanj". Ili, kako vam zvuči "Ruska ambasada gađana kamenicama i Molotovljevim(!) koktelima od strane beogradskih pro-zapadnih huligana"? Idi, begaj...

Kada sam prvi put primetio da postoje ljudi kojima je u srcu bliža Rusija od rođene zemlje, bilo mi je malkice čudno. Vaspitavan sam u patriotskom duhu gde je termin "izdajnik" ne zavisi od zemlje kojoj se otadžbina nudi na tacni. A onda sam u gomili "asimetričnih patriota" prepoznao glavešine kao što su Toma Grobar, Ivica Pevac, Palma Fikus, Vuli-li-li-li... Račvasti jezik A(pslolutnog) V(ladara) podjednako palaca i na ruskom, i na engleskom, tako da njegov vlasnik, zbog preletačke dvoličnosti, može da potpadne u kategoriju "bi-opredeljenih patriota". Tu je i gomila vazelinaca - Lizanski, Hepivizor, razne Drecurice i ostali anal-itičari - koji su svoju mladenačku ljubav prema Sovjetskom Sojuzu umetnuli (poput "babuški") u trenutno isplativiju ljubav prema majčici Rusiji.

A tek Internet! Gomila "vaseljenskih" i "SrBskih" portala, gomila knjiga posvećenih temi večite ljubavi Rusije prema nama (ili kamenovanjem onih koji sumnjaju u zaljubljenost). Gomila "istoričara" koji negiraju činjenice da je Rusija češće i više podržavala Bugarsku nego Srbiju (San-Stefanski mir, amnestija bugarskih okupatora 1944.), da je pomoć Karađorđu bila više simbolična nego praktična (plus nedosledna!), da je ruski pohod oklopnih transportera na Kosovo 1999. bio samo kratkotrajno zamajavanje publike...

Ali, vratimo se za slavski sto (da špricer ne izvetri)... Kada sam, zgrožen otvorenim izdajništvom i fanatizmom čoveka sa kojim delim flaširanu radost, postavio pitanje - Čekaj, a da li si ti isto voleo Rusiju kada je na čelu bio Jeljcin? - dočekao me je (gromoglasan!) tajac i u čudu oklembešena vilica!...

- A? Paaa...

- A da li bi ti podjednako voleo Rusiju da je na njenom čelu Medvedev, a ne Putin? - nastavih ja sa seciranjem emocija...

- Pa, ovaj... da...! - zamuckivanje umesto odgovora bilo je dovoljno rečito da tresnuh zaključak:

- E, prijatelju moj, nije kod tebe u pitanju rusofilija nego "Putino-filija"!

Činjenica je da kad god sam ovaj test ponovio (a fala Bogu, rusofilskih ispitanika nam ne manjka), uvek sam manje-više dobijao iste odgovore. Ono što naše rusofile karakteriše nije ljubav prema ruskoj literaturi, horovima ili baletu, nego, brate, prema moćnom, staljinolikom vođi, čvrstoj ruci, i poslušnom narodu. I apsolutno je nebitno da li ta ruka mlatara crvenim barjakom sa petokrakom i alatkama ili je u pitanju trobojka sa dvoličnim orlom. Crne cipele i čvrsta ruka je ono što kod nekih ljudi nikad ne izlazi iz mode. A broj i rasprostranjenost takvih sunarodnika govori nam da ta naša rusofilija nije samonikla travka nikla u portama pravoslavnih hramova! To je plantažno gajeni splet bodljikavih puzavica čiji je pelcer davno ubran sa ograda sibirskih gulaga.

A možda i grešim? Možda moja mladalačka sećanja na sovjetsko kolonijalno carstvo, teoriju "ograničenog suvereniteta", tenkove kojima Moskva vaspostavlja kvislinšku vlast u Pragu i Budimpešti, na lomaču Jana Palaha i krvave cigle sa istočne strane Berlinskog zida, umanjuju moju sposobnost racionalnog sagledavanja stvari? Možda je naša rusofilija samo podvrsta one pragmatične ljubavi kojom su Hrvati (prema Nemcima) i Šiptari (prema Americi) ostvarili svoje nacionalne ciljeve? Možda ćemo, uz taze nabavljeno (ali malkice buđavo!) oružje postati ponovo "prva sila na Balkanu, četvrta u Evropi"? Možda ćemo u novom ratu za koga se spremamo uspeti da ostvarimo Slobin zavet sa Gazimestana? Pobediti Nato? Osvetiti Lazara? Uh... piće na slavi hoće da udari u glavu, ali maštarije i opijanje mitovima još više. Jedno je sigurno:

Srbija se više savijati neće, Rusi su stali iza nas! Jedino treba da se pazimo da nisu možda i otkopčali šlic!