Sakupi ih sve

Poslednjih godina mnogo se govori o razaranju sistema vrednosti na kojem smo odgajani. Uglavnom svi koji se prihvate kontemplacije te vrste tvrde kako ne postoji više nikakav koncept niti pravila iz kojih naše mišljenje i delovanje izvire.
Mislim, ipak da se nazire bog kojem se mi danas odreda klanjamo. Taj debeli, oblaporni drski baja sa zlatnim zubom virka na nas udobno zavaljen na svom ekstramekom napariopeglanom silikonskom oblaku. Novac, lova, para, „kol’ko si dobar“, klasa, imanje. To su mu božanski atributi.

Čini mi se da se odanost ovom božanstvu razvija od najranijeg detinjstva. Od kako dobije prvu „Chicco“-vu zvečku, beba se razlikuje od onih drugih beba koje glođu kineske drndalice.

Moje sećanje zanavek su žigosale neke priče koje smo onomad, u školi, čitali. Ne tvrdim da u njima nije bilo teatralnosti i preteranosti; ali, eto – u knjizi iz Prirode i društva pisalo je nešto o radnim navikama, i o rasporedu časova, i o tome kako odeća „ne mora da bude nova, ali treba da bude čista i zakrpljena“. I sećam se Isakovićeve „Kašike“, aha. I sećam se jedne priče, ne znam čije. Sin siromašnih seljaka nekako se zadržao u igri sa gazdačkim sinom, čiji je otac, da zabavi decu, od krompira pravio figure konja, vojnika - pa dao i ovom junoši da odnese kući. A njegova gladna porodica mala remek dela pretvorila je u ručak. Sećam se i priče o nekom dečaku koji je imao okean skupih i lepih igračaka, ali nije umeo da mašta. Njegov siromašni drugar  tome ga je naučio; jer on je morao da domisli sve ono što nije mogao da ima.

Moje igračke stale bi na jednu policu. Igračke moje dece staju na - tri police, desetine korpi, kutija i kutijica. I nikad ih nije dovoljno. O, umeju oni da zamišljaju i dočaravaju, i ne sede vasceli dan pred televizorom, nego se igraju sa drugarima, ispred zgrade, u parku. I baš zato što ih nije moguće odvojiti od sveta, nije ih moguće odvojiti ni od opsesivne potrebe tog sveta za zgrtanjem i posedovanjem; te potrebe koja se uselila i u njegove najmanje stanovnike i nema nameru da ode.
Deca rastu uz takozvane kreativne igračke u kojima tačno određeni deo mora da dođe na tačno određeno mesto, uz Lego kockice od kojih mogu da naprave samo jednu, unapred zadatu figuru. Deca rastu uz igračke od čiste prirodne plastike obojene ekološkim veštačkom bojama. Deca žive u paradoksima koji im nameće industrija igračaka: buljavim beznosim lutkama sa ogromnim usnama koje se zovu – derišta; konjima i psima sa ljudskim fizionomijama, smrdljivcima, ljigavcima, zombijima.

Igračke su strogo polarizovane na ženske i muške, pa čak i uniseks lopte i kocke ipak dobijaju rodnu oznaku. Igračke se prave prema crtanim filmovima i snimaju se crtani filmovi o igračkama, pa se onda istim likovima našaraju čaše, tanjiri, olovke, pernice, sveske, odeća, kišobrani, kreme, pelene. Nisi faca dok se ne kompletiraš. Na dečijim TV kanalima grme i sevaju reklame, a opčinjenoj deci bale cure sa uglova usana. Roditeljski novčanici prazne se nemilice – jer mi, roditelji, umemo da budemo grdno tupava i povodljiva bića. Nama je taj njihov razdragani izraz lica, ma koliko kratkotrajan bio (do sledeće kupovine), signal da izgubimo razum, najčešće.

Spremni smo, dakle, za pečenje, usoljeni i našpikovani. A onda se neki marketinški mag setio genijalnog koncepta: „Sakupi ih sve“! Umesto jedne , krupne i skupe igračke - klasa relativno jeftinih igračaka koja čini komplet. Gormiti, transformersi, zombeez, fili konjići, Dragon Ball, Monster Energy, smrdiše, trolovi neki, bebe neke, lutkice, životinje svakorazne, loptice – monstrumi, čuda! Sakupi ih sve! Roditeljima nije strašno da svaki čas kupe po jednog ili dva, kad dete počne da kenjka u supermarketu. A hvala bogu, ima ih u supermarketu, i na trafici, i u apoteci. Svugde! Pa sad hoće ovog, pa sad fali onaj. Sakupi ih sve! Svako malo pojavljuje se nova serija – taman kad su deca blizu toga da – sakupe ih sve!
Kad sabereš koliko to sve zajedno košta, shvatiš koliko je ideja fenomenalna.
Dugoročno gledano, ona znači i negovanje i pažljivo odgajanje konzumerizma; jer, sutra je neophodno kupiti za svaku sezonu nove cipele, haljinu ili pantalone, svaki novi iPod, gedžet i zezu; svaki novi kompjuter, digitalni uređaj, belu tehniku, automobil, PVC stolariju, Dry Cooker, AB Shaper, Walk Maxx, svaku novu pesmu i novog pevača, glumca, manekena, starletu, sve novo, sve sveže reciklirano, rekombinovano, eklektično. Sakupi ih sve!
Ideja je genijalna.

A još je podupiremo sa svih strana. Kada kažemo da nije važno što je neko neuk, bezobrazan, nevešt, prost, nepošten, surov, bez dostojanstva, bez skrupula, bez ljudskosti - samo ako ima. „Boli ga baš, on ima.“
A onaj vulgarni, nakinđureni bog zadovoljno trlja pozlaćene ruke i daje instrukcije svojim prorocima – brend i marketing menadžerima, merčandajzerima i advertajzerima:
 „U pohod na dečje duše! Sakupi ih sve!“

Iva Radović