Sardina sa jabukom i ostali severnokorejski specijaliteti

Upozorenje! Pre gutanja raznih budalaština pomenutih u ovom tekstu, konsultujte se sa svojim kuvarom. Lepi Brka, Džejmi Oliver, čak i moja pacerska malenkost, nikako ne preporučuju konzumiranje bilo čega nejestivog! Pogotovu onoga što nam se servira putem TV kanalizacije sa nacionalnim frekvencijama, bez obzira na to što su danas zarđale kašike zamenjene srebrnim escajgom Srebrenica, nemanjićkim viljuškama zlatnog doba ili kineskim štapićima marke Ling Long.

Samoproklamovana pobeda crne kontrarevolucije nad širokim spektrom demokratskih zahteva za normalnošću izazvala je ovde neočekivane posledice. Umesto da shvati ozbiljno packu studentskog besa zbog pretvaranja Srbije u svoju igraonicu, Mali Alek je nastavio da se bacaka. Predoziran višedecenijskim vazelinom, odbija da primeti da je ljubav sledbenika svedena na prostituciju – dnevnica, sendvič i autobus umesto ćušnute novčanice, zadignutog minjaka i oborenog sedišta na parkingu Ibarske magistrale. Plus što je trenutno „picin park“ preseljen u Pionirski, a skupštinska javna kuća (za regrutaciju zavetnica) dobila šatorski depandans.

Problem Malog Aleka je što u grupnjaku njega, medija i običnog naroda, osim jadnika koji konzumiraju sendvič (i obesnih velmoža koji krkaju masne privilegije) ima i podosta nas kojima taj verbalno-cerebralni koitus* nikako ne prija. Tačnije, ovde postoje 4 kategorije ljudi:

• Oni koji uživaju u tome šta im Vođa radi
• Oni koji ne uživaju, ali ćute i trpe
• Bundžije (poput mene) koji javno dižu glas protiv perverzija vlastodržaca
• (Ne)srećnici kojima je organ za primanje vladarske obesti toliko razgažen da više i ne osećaju šta im (ili nam) rade.

Pri tom se, za 13 godina apsolutne vlasti, naš A(psolutni) V(ladar) debelo srozao: od Svevišnjeg Spasitelja poplavljenih, Zaštitnika smežuranih penzija, Premudrog brojača sajli u gondoli (i Velikog zaustavljača koridorskih klizišta) spao je na degustatora koka-kole, dudinki i sardina.

Još gore! Svoju državničku nesposobnost da sačuva bar nešto od suvereniteta Srbije nad Kosovom (zatečenog 2012), zamenio je dečijim igrarijama.

Igranje sa šerpicama možda priliči devojčicama sa jednocifrenim brojem svećica na rođendanskoj torti. Ali je neizmerno glupo kada 55-ogodišnji klipan, koji bi, po protokolu, trebalo da predstavlja Srbiju, javno i besramno pokazuje svoju trapvost! Pa bilo to u Americi, Moskvi, Tirani ili Nišu...

Jer svako ko je ikada u životu okretao ćevape na roštilju, pekao palačinke, krčkao grašak ili radio bilo šta od onog što je u kuhinji (a pred TV kamerama) izvodio nesrećni Alek, kapira koliko je pacerski to što on radi. U Džej Oliver krajevima to osećanje stida zbog tuđe gluposti ili nesposobnosti ima i svoj naziv – krindž!

Ali kad nam je otadžbina pretvorena u dečiju igraonicu, pa mali Vulin glumi vojnika, mucava lizalica glumi premijerku (ili šta joj se kaže), poslušnici sa medicinskim titulama ili obrijanim glavama glume osobe sa integritetom – krindžerski stid što nam je ceo državni vrh skup nedozrele dečice izgleda da je neizbežan.

OK, možda je u Severnoj Koreji normalna stvar da podanici budu redovno obaveštavani o tome šta ulazi (ili izlazi?) na telesne otvore Voljenog Vođe? Možda je tamo normalno da se putem medija narod obaveštava o tome da li je mali Kim Vu Kan piškio ili kakio? Ili kako je neki oronuli član dinastije nervozan kada čuje vuvuzele (makar na utakmici)? Ovde, kod nas, u Evropi, Španci, Danci, Englezi ili (zli?) Luksemburžani pojma nemaju šta im suveren krka ili kako podmazuje tiganj.

Apsurd je u tome što je naš Alek vrhunski kuvar! S tim što se njegovi najveći specijaliteti debelo kriju od očiju javnosti. Za 30 godina bavljenja politikom on nam je spremao:

Topovsko meso na žaru nacionalizma, srpsku poparu od (z)drobljenih institucija, odreske od branjenih teritorija, mozak pohovan demagogijom, partiju u sosu od vazelina, salatu od reči mucave premijerke (ili to beše mucaka a la Brn-brn?)… Plus što je Srbima u Krajini ili na Kosovu (isto „K“, druga članska karta) debelo zabiberio čorbu, a vernim poslušnicima doživotno obezbedio luksuzne obroke u dedinjskim vilama.

Zato, za kraj:

Aman, crni Vučiću, neće ti se mešamo u jelovnik (što bi rekli psovački nastrojeni Leskovčani), ali, bate, zajebi više to što radiš! Studenti su ti pokazali izlazna vrata od kuhinje, iskoristi ih! To što ješ što se ne je radi negde daleko, nama ostavi normalnu Srbiju: tamo gde vlast služi narodu, a ne servira laži. Gde samo Lepi Brka drži varjaču na TV ekranu, a ne političari. I Srbiju gde političari ne drže ni varjaču, ni apsolutnu vlast, nego, brate – reč!

__________________________

* Za milenijalce vaspitane na emotikonima umesto na latinskim terminima: 

.