Šavovi

Još jedna Nova godina bez snega. Probudio sam se sâm u svom bračnom krevetu. Sâm sam i legao. To se dešava već nekoliko godina. Ulazak u 2017. sam dočekao u svečanoj atmosferi. Umesto piva sipao sam vino, smestio se u fotelju, i družio se sa pedesetak Fejsbuk prijatelja koji su takođe bili sami. Stavio sam svoju najlepšu profilnu sliku, slikanu u predsoblju ispred ogledala, sveže obrijan. Odbio sam dva poziva za doček, sa izgovorom da idem kod onog drugog. Srećom, ne poznaju se, pa nisu mogli da provere da li govorim istinu. Virtuelni prijatelji su mi bliskiji od realnih. Zapravo, realnih ni nemam. Ova dvojica su – kolega sa posla i jedini normalan sa fudbala, koji igram svake srede. Ostali su me napustili. Oni koji imaju decu, jer ih ja nemam. Razgovori o dojenju, ceni pelena, dečjim bolestima i školi – nisu za mene. Tako su mislili. Tako misle i danas. Neki me ređe zovu od kada sam se razveo i živim sam. Nekoliko njih mi zavidi. Iz istog razloga.

Ustao sam. Na polovini svakodnevnog jutarnjeg rituala (danas je to bio podnevni, a sastoji se od male nužde, pranja zuba i kuvanja kafe), zazvonio je telefon.

- Ti si?

- Ko bi bio?

- Nisam ti prepoznao glas.

- Bio sam na dočeku... Cigare, piće, malo smo i pevali. Sad sam ustao.

- Jesi li video?

- Šta?

- Fejsbuk.

- Ne. Nisam još seo. Kuvam kafu. Šta je bilo? Ko je danas na tapetu?

- Nema ga više!

- Koga?!

- Fejsbuk. Ukinut!

- Kako ukinut?!

- Ne znam. Od jutros ga nema u Srbiji. Čitam komentare na raznim portalima. Kažu – Vučić.

- Nemoguće.

- Šta je nemoguće? Evo, čitam i strane sajtove. Jedina smo zemlja u Evropi u kojoj je zabranjen. Jedina!

- Pa zar to može?

- Sve može.

- I šta sad?

- Ništa. Moraćemo analogno da se družimo. Užas! Čujemo se.

- Čujemo se.

I šta sad? Gde ću? Šta ću? U čemu da nađem smisao? S kim da pričam? Koga da lažem, a da ne primeti? Pokušavam da se ulogujem. Vrti, vrti... Ništa. Aplikacija u mobilnom telefonu takođe ne radi. Surfujem, čitam... Istina. Uključujem televizor. Evo ga, na konferenciji za medije.

- Želim ovom prilikom svima da čestitam Novu godinu i da poručim da će nam u 2017. biti mnogo bolje. Plate će biti povećane za 1,05 posto, isplatićemo u martu jednokratnu pomoć penzionerima u iznosu od 258 dinara i sa našom braćom iz Emirata započeti izgradnju prve kule u okviru projekta „Beograd na vodi”. Ima li pitanja?

- Gospodine Vučiću, zašto je ukinut Fejsbuk u Srbiji?

- Zato što... Kako ukinut? Otkud vam to?

- Nema ga od jutros, od 6 sati i 20 minuta.

- I opet sam ja kriv?! Vučić ukinuo Olju, Vučić ukinuo Kesića, Vučić srušio Savamalu, Vučić izmislio atentatore...

Možda i nije on? Nemoguće je da je toliko lud. Šta da radim? Očajan sam. Očajan! Sve je bilo tako dobro. Uživao sam u životu. Koliko me je samo ljudi volelo. Svi su me poštovali. Skoro svi. Oni koji nisu – bili su blokirani. Možda ipak proradi?

Prošlo je deset dana. Ništa se nije promenilo. Ljudi su šetali ulicama i pritom gledali u svoje cipele. Niko ništa nije pričao. Odvijao se nemi život. Samo su zaljubljeni parovi imali osmehe na licima i jedino su oni razgovarali. Ostale ništa nije interesovalo. Bili su izgubljeni, a i ja sa njima.

Posle nekoliko meseci, on se kandidovao na predsedničkim izborima, iako je rekao da neće. Ukinuvši nâs virtuelne, postigao je suprotno od onog što je želeo. Izgubio je. Došao je drugi (nebitan za ovu priču) i vratio oduzeto. Svi profili sa ovih prostora su bili obrisani. Moralo je sve ispočetka. Od nule. Kao i ova zemlja. Ja nisam otvorio novi nalog. Zaljubio sam se u međuvremenu, dok sam šetao pognute glave... Kratak mantil, malo iznad kolena, ne znam od kakvog materijala (nikada se nisam razumeo u te stvari). Crn, kao verovatno i suknja koju je krio. Čarape iste boje, čiji su šavovi precizno delili listove na dva dela, i ono malo što se od butina moglo videti. Odmah sam zamislio kako je to jutro potrošila dosta vremena da bi sve izgledalo savršeno. Znala je da je gledam, iako sam bio iza nje. I ti njeni šavovi... Samo sam krenuo za njima.

Više ne živim sam. Uskoro će leto, a ja već razmišljam o sledećoj Novoj godini. O njoj i meni. Kako je sami čekamo. O snegu, takođe. Znam da će padati... A znam i za koga ću glasati na sledećim izborima. Za onog koji nas je upoznao i zbog kojeg sam godinama pucao po svim šavovima... Dok nisam video njene.

Goran Stojičić