Sodoma i Kamora

Živi osoba tako pola veka u retko viđenom provizorijumu. Zblanuto se okreće oko sebe, gleda svakojaka čuda. A, vala, svega ima u beogradskoj filijali Sodome i Kamore. Dotična neumorno preskače barikade i jarke po centru, nekada prijateiljskog grada. A on, maskiran i zamazan, odavno podseća na nekadašnji Bejrut, između dva bombardovanja. Stari, čekajući prevoz, hvata se za glavu, čitajući vesti, podetinji gledajući septembarske novogodišnje lampione. Izgubi se u šarenom srpskom lavirintu, sluša krčanje zvučnika viđenijih fontana i krčanje creva, manje viđenih sugrađana. Nema te Alise, koja bi se više čudila od nje.

I tako, jednog dana... buuum! Desi se veliki prasak. U mozgu ili onome, što je od njega ostalo. Počne da zapisuje doživljeno, a nesvareno. Pedantno, taksativno, putopisno, letopisno, epistolarno, u desetercu, haiku... Više se ne pravi pitanje, reči izbijaju iz svih pora tela, kao gejzir u Ruzveltovoj. Nema nazad. Počne da se odvija "svačim izazvana", autentična, verbalna dijareja. Kako to uvek biva, nekima se štivo dopadne, neki ostanu potpuno ravnodušni a neki, bogami, i pobesne. Oni ravnodušni se neće dalje spominjati, jer im je (očigledno) sve jedno. Njihovo mišljenje će ostati nedostupno organima pisanja, u ovom slučaju - mojoj malenkosti. Ko zna zašto je to dobro… Za razliku od njih, osobe koje se pronađu u zapisanom, udare poneki "lajk", šibnu tu i tamo plavo ili crveno "srce", padne i "podela" iliti po naški "šer". Sve nekako ostane "u krugu porodice". Obostrano nas greje toplo sunce "istomišlja", stvar teče glatko, poštujući zakone akcije i reakcije. Milina jedna.

E, sad, tu su i oni treći. Znate dobro na koje mislim. Agresivni pljuvači “opšteg smera”, često sa namenski otvorenih profila, anonimni manekeni logičkih grešaka, uvreda i psovki, koje vam, poput pomija, sruče na glavu. Prepiska sa njima je toliko besmislena, da ne zaslužuje bilo kakav publicitet. Na konstataciju opšte državne propasti, uobličene u vidu političkih ubistva, razbojničkih krađa, apsolutnog osiromašenja građana i devastacije prirode, dobijete agresivno i primitivno etiketiranje (uvek na pertu), potpuno omalovažavanje vas i vašeg okruženja. Pravi, domaći “algoritam zla”. O glagolima koji bi svašta radili određenim subjektima, bolje ćutati - možda ima sitne dece u okolini.

I šta sad? Agresivno, toplo blato sveopšte relativizacije i zamene teza tako neodoljivo mami. Uskočiti u njega - ništa lakše, jer...budimo realni. Koliko nas ima živaca, da se pored svakodnevnih problema, nadmudruje sa nekim tamo dosadnim "klik-manijakom", botom ili jednostavno, ograničenim i zaludnim oblikom života? Ako odgovorite istom merom, po čemu se onda razlikujete? Reagujući emotivno, bez strpljenja, upadate pravo u poslednji, završni program mašine za centrifugu vaših života, čije dugme se zaglavilo.

U ovom tamnom vilajetu gde je sve kvazi i pseudo, tumaramo sudarajući se i čekamo “veliki prasak”. Istina je neumoljiva, neće se promeniti, ma koliko zabijali glavu u pesak: Nema društvenog dijaloga (niti će ga skoro biti). Ova zemlja nije makla dalje od običnog geografskog prostora. Ljudi postaju zveri, a životinje, kojima je oduzet taj status, bacaju se sa krovova garaža.

Ističu poslednje nano sekunde normalnosti. Kako onda? Priručnik za rukovanje sveopštom zamenom teza, koje primenjuju drski i bezobrazni sagovornici glasio bi, otprilike, ovako: Ne ulazi u njihovo blato, ogradi ga! Misli komplikovano - delaj haiku. Stvaraj lanac časnih ljudi od struke i integriteta (ne obavezno istomišljenika). Sam budi jedna od njegovih značajnih karika. Nauči da razdvajaš dobronamernu od zlonamerne kritike. Odrasti! Nagrada, koju donosi zrelo i odgovorno ponasanje je, između ostalog, proaktivni, okrepljujuči, duševni mir koji ni jedna “prvosrbija”" neće uspeti da naruši.

Malo li je?