Srednji veče, dobro veče!

Uveliko smo u XXI veku, ali nismo se puno pomakli od srednjeg veka. Fale nam još neke sitnice, pa da u potpunosti imamo srednjovekovne poglede na ljudska prava i da sudimo ne po zakonu već po nagonu.

Poražavajuće je što smo dozvolili sebi da umesto napred, krenemo krupnim koracima nazad. U doba kad je bilo u redu ograđivati ljude u geto, kada je bilo prihvatljivo zatvarati ljude samo zato što su drugačiji. Dobro, možda nismo baš toliko zagazili u mračno doba čovečanstva kao neke države u svetu, u kojima je sasvim u redu ubijati i kamenovati svakog ko nije prihvatio zatucanost kao životnu normu, pravilo i zakon života. Ali nismo ni daleko da se strmoglavimo u tu provaliju zajedno sa tim ludacima negde tamo u svetu. Kod nas sve sve više čuju glasovi, koji su čini mi se sve glasniji. Glasovi koji počinju sa „Ne mrzim nikog, ali...“ A onda iza tog „Ali“ slede razni predlozi na kojima bi im pozavideli i oni malopre pomenuti ludaci. „Treba ih zatvoriti u 4 zida, treba ih u ludnicu, ma treba ih potamaniti...“ Nažalost, ovi predlozi se ne odnose samo na gay populaciju. Slična razmišljanja imaju i po pitanju razlika po verskoj i nacionalnoj osnovi. Takođe, ništa blaži nisu ni po pitanju žena. A kad smo već kod žena, neki dan videsmo da su žene stranke koja ima većinu i drži apsolutnu vlast u državi, da su one već u srednjem veku. Malo je verovatno da su naterane ili ucenjene da se vrate u taj mračni srednji vek, pre će biti da su svojevoljno pristale na to. Umesto da ustanu i da se bore za svoju slobodu i sutra slobodu svoje dece, one su stale u odbranu svojih gospodara. Jedini iskorak koje su na pravile u svemu tome je taj što su na tren sa kolena, podigle se u uspravan položaj. I čim je taj srednjovekovni preformans prestao, vratile su se u svoje prirodno stanje. Nastaviše da kleče i da puze pred svojim gazdama, robovlasnicima i gospodarima. Ako to čine svojevoljno, onda smo poprilično blizu još većim obeležjima mračnog doba planete. Da se zato na vreme pripremimo da nas ne iznenadi kakva inkvizicija, neka lomača na gradskom trgu, neko spaljivanje nepodobnih ljudi i knjiga. Jesmo već ograđani u neke svoje male nacionalne torove, jesmo se vratili na plemensko uređenje svoji nesretnih zajednica, jesmo zaglibili u mulj religijskog i medijskog ispiranja mozga, ali još nismo počeli da to radimo bez onog „Ali“ To „Ali“ još donekle drži nadu da se ljudi mogu osvestiti i probuditi. Jeste da se i sa tom izgovorenom rečju čine strašne stvari i da se poziva na nasilje i na mržnju, ali kada bude sve to bez te reči, više neće biti ni nade da zdrav razum može zagospodariti našim prostorima. Na vratima smo srednjeg veka, ali bez „Ali“ bićemo u najmračnijem podrumu istog.

Budemo li ozvaničili to ludilo, ni povratak u pećine nam onda nije daleko.

Nije to povratak korenima kako neki pokušavaju da nazovu to što čine i na šta pozivaju. Ne, to je povratak pećinama. A gledajući šta radimo poslednjih godina, pa i decenija, nekako mi se i čini da nam je tamo i mesto.