Sredstvo protiv najtvrdokornije savesti

Mladi bloger i fejzbučka zvezda solidnog dosega, piše danas na temu jalovosti protesta i pobune, bar što se njega tiče. Veli da ga boli ona stvar za bolesnu decu, SMS lečenje, plagirane doktorate, da li iko ima šta da jede, da li kome smanjuju plate, koliko je kome sadašnja vlast dohakala, dogod se ne pobunimo. Ovako – sami pali- sami se ubili, sami glasali za pogrešnu stranu, ko nam kriv. Kad nas hiljadu bude na ulicama, doći će da se pridruži.

Nemam ništa protiv njega i načina na koji je iskazao misao (mada i to spada u bukačku, a nekorisnu pisanu pljuvačinu sa društvenih mreža. Kao, uostalom, i ovo što upravo čitate). On nije jedini koji iznosi ovakav stav; misli , dakle, da su nas društvene mreže na kojima prosipamo žuč umrtvile, oslabile nam zamah i učinile nas teatralnim kukumavkama.

Ova primedba s jedne strane ima smisla; a s druge strane, promašuje poentu. Naime, polazi s od pretpostavke da svi ugroženi slojevi društva imaju pristup internetu i verodostojnim izvorima vesti. Ovom primedbom, takođe, skup pojedinaca svodi se na bezličnu, nesvesnu masu koja kuka, njišući se u mestu, kuckajući svoje male nesrećne statuse, utapajući svoje male kukavičke živote u Zvezde „Granda” i azijske serije. Ipak, kolektiv je skup pojedinaca od kojih svako ima nekakav lični razlog za ćutanje.

Kako se to zamišlja katarzično izlaženje na ulice? Ko to i kako treba da povede celu stvar? Pre svega, uvek ima onih koji misle da je važnije da tog dana odu na posao i ne rizikuju otkaz zbog nekog nedohvatnog cilja. Uvek biva onih kojima, uostalom, sama ideja uličnog protesta nije bliska. Ima i onih koji bi došli, ako bi bili sigurni da stvar nije osuđena na brzometnu propast. Šta su ciljevi? Obaranje legalno izabranih reprezenata vlasti? Uvek biva i onih koji misle da neko mora doći na njihovo mesto, a da adekvatnog za tu ulogu – nema.

Glavni problem je, opet, segmentiranost naših zahteva, nesolidarna, uskogruda priroda naših potreba.  U prethodnih nekoliko nedelja imali smo proteste studenata, pripadnika LBGT populacije, prosvetnih radnika;  reakcije na novo pooštravanje propisa u vezi sa Bus Plus sistemom, reakcije na ignorisanje tzv. Zojinog zakona...Verovatno, još i mnoge druge, za koje nismo čuli. Svi oni svode se na isto: čovek protiv sistema koji ga guši i ugrožava njegova prava,  njegovu ličnost i identitet. Da bi se ostvario masovni protest koji priželjkujemo, treba da postanemo osetljivi i za tuđe potrebe, ne samo sopstvene.

Stav poput “baš me briga, izađite vi na ulice, pa ću za vama i ja” zapravo je zgodno sredstvo za umirenje savesti - ako je od nje nešto preostalo. On podrazumeva, pre svega, potpuno odsustvo saosećanja za tuđu nesreću, odsustvo osećaja za pravdu i nekakvog romantičnog, naivnog viteštva – a bez njega nema altruističkog angažmana; sve se svodi na koristoljublje. Nije loše ponekad se izboriti za slabog, bolesnog, nemoćnog, mentalno načetog, onog koji ne može da se zauzme za sebe samog. Časno je i ljudski boriti se za pravdu čak i ako nismo mi lično ugroženi, čak i kada ugrožavanje nečijih sloboda ide nama naruku. Čast je boriti se za dobrotu i istinu čak i ako smo malobrojni; čak i ako smo sami.

Ljudi prave gluposti; ljudi greše. Ako su, naivno, glasali na izborima za nekog ko ih je slagao i prevario, pa shvatili da su izigrani, treba li ih za to kažnjavati do groba ili im dozvoliti želju da se predomisle? Pridružiti im se u tom predomišljanju, pomoći im? Ili ih zlurado pustiti da ginu, uživajući u svojoj – “jesam li vam rekao?” – pobedi? Nije li nam svima u interesu da se izborimo za  ljudska prava svih,  tamo gde su ugrožena? Ili ćemo doći u situaciju da, onog trena kada naša sopstvena prava budu ugrožena, nema više nikoga ko bi stao uz nas?

Svojevremeno, u doba Slobodana Milošvića koji se činio apsolutno nepobedivim arhidemonom, nekome od čelnika tadašnjeg DEPOSa, ZAJEDNO ili DOSa, jedan seljak je rekao: “A što da glasam za vas? Dođite prvo vi na vlast, pa ću onda bez problema zaokružiti vaša imena!”

Nije li ovo isti model mišljenja? “Pokrenite vi revoluciju, pa ću ja bez problema stati uz vas!”

Revolucije su uglavnom privilegija mladog, studenstskog, nezaposlenog sveta – kojem se kasnije pridružuju i drugi slojevi društva. Ne dam ružnoću na studente: u moje doba, sva aktivnost polazila je od studenata. Mnogi su žrtvovali lične ambicije i profesionalni uspeh da bi se borili za opšte dobro – ili se barem meni onda tako činilo. Danas, međutim, ljudi će se boriti za opšte dobro samo ako od toga imaju neke koristi, a iole uspešni žrtvovaće akademsku karijeru jedino ako im se smeši isplativija, politička. Opšte dobro zanimljivo je jedino ako donosi i ličnu korist.
Proletošnje poplave dokazale su da ipak još uvek postoji i taj iskreni altruizam, samo kad je cilj dovoljno opšti a neprijatelj dovoljno opasan i amorfan da bismo se spram njega ujedinili i solidarisali. Potrebno je, dakle, naći opšti, viši cilj – ali u klimi u kojoj se i život, i opstanak države i njenih ljudi, i osnovna prava na život, čine nedovoljno važnim ako nisu naši, lični, taj cilj je često neuhatljiv.

I zato je idealno sredstvo za negu uznemirene savesti baš ovo – dosta smo se mi bunili, nek sad to čini neko drugi – neko ko je više ugrožen, ili neko ko je vidljiviji, ili neko ko je više uticao na to da oni dođu na vlast.

Ja nisam. Ja neću. Moja savest je čista, dezinfikovana,  oslobođena najtvrdokornijih mrlja.

Pretpostavimo da im neko zaista izađe u susret. Recimo, ja – ili neko drugi, nevažno -  sutra kliknem “create event” na Facebooku i pozovem na opštenarodni protest sve svoje prijatelje, prijatelje prijatelja, zamolim sve njih da “share”-uju event na sve moguće adrese. Koliko vas bi se odazvalo? Koliko vas bi mislilo da je to potpuna budalaština?

Ne potcenjujmo – ali i ne precenjujmo – uticaj društvenih  mreža i katarzične pljuvačine. Ne umanjujmo tuđe muke i napore: svako čini ono što može; i treba to da čini – sve do one grudve koja će pokrenuti lavinu.

Dodajte, dakle, grudve: nemojte otopiti tuđe.

Iva Radović