Šta je to u državi Danskoj? 2. deo

Podsećanja radi, Daunov sindrom je posledica promena u genima koja, ponekad, obuhvata cele hromozome. Karakteristično za ova lica je njihov nizak IQ , od 45 do 50, izgled, anomalije raznih organa, veća sklonost ka leukemiji i bilo kojoj vrsti infekcije, a žive i duplo kraće, u proseku, u odnosu na zdrave osobe. U Srbiji se procenjuje da ima oko 2000 lica obolelih od ovog sindroma.

Daleko smo od Danske, naravno, po mnogim pitanjima, a pre svega po mentalitetu, koji ne dozvoljava da se o nekim stvarima javno priča i gde se još uvek urođene, odnosno, nasleđene anomalije opravdavaju time da su babice dete u porodilištu ispustile, da je ono palo, baš, na glavu! Hm, biće da su mnogi od nas pali na glavu još u porodilištu, samo je pitanje kad to dođe do izražaja.

Ali, ovo je Srbija, kao što rekoh, daleko od Danske i gde pomoć roditeljima bolesne dece ne stiže, gde inkluzija, i pored najbolje volje ne funkcioniše, jer se ne sprovodi kako treba i gde ću ja, najverovatnije, biti anatemisana, satanizovana, kako god zbog onoga što ću reći, a to je da ja nisam za to da, ako znam da će dete imati hendikep, da se ono rodi i mislim da takvom odlukom ne vršim selekciju. Prekid takve trudnoće, ako ne nosi rizik za život i zdravlje žene mi je logičan potez. Istina, niko nam ne daje garanciju da ćemo, iako rođeni zdravi, to i ostati, a nije mi ni namera da bilo koga diskriminišem ili povredim, jer  čovek je čovek, bez obzira da li je zdrav ili bolestan i svako od nas ima podjednako pravo na život, samo hoću da ukažem na to da se ljudi koji su „različiti“ uglavnom sreću sa  mnogo više problema, kao i oni koji se staraju o njima. Od pogleda na ulici uprtih u njih, do kretanja glave onih koji ne bi da budu napadni, preko terapije, savetovališta, igrališta pa nadalje. Oni osećaju da su drugačiji, vide, mnogi se povlače u sebe i pored toga što su veoma nadareni za neke stvari, njihovi talenti ostaju u senci njihovog hendikepa a neretko su i žrtve raznih oblika  nasilja. Mnogo češće nego što se priča i mnogo više nego što se o tome zna, baš zbog svoje nemoći.

Humano društvo, normalno, preuzima brigu o njima, što je veoma retko, bar na ovaj način na koji se radi u Danskoj, dok u društvima kao što je naše, njihova udruženja nemaju čak ni adekvatne prostorije niti dovoljno obučenih, stručnih ljudi za rad sa ovakvim licima. A činjenica je da im treba posvetiti pažnju i socijalizovati ih koliko god je moguće. Mediji, koji bi trebali da imaju ključnu ulogu u prosvećivanju i edukaciji, nemaju prostora za (ne)uspehe ovog dela populacije. Eventualno, kada bi mogli da ih (zlo)upotrebe u komercijalne svrhe, učinili bi to bez razmišljanja.

Roditelji, rastrgnuti na mnogo strana, u veoma lošoj finansijskoj situaciji, kao i emotivnoj, pod pritiskom pitanja: „Zašto, baš, moje dete?“, pokušavaju da se izbore sami. Kako znaju i umeju. Bez pomoći države, okoline, psihologa, koji bi bio dodatna sramota na svu tu situaciju. O tome šta će sa takvim detetom biti kad umre jedan roditelj, a ne oba, neću ni da pričam.

Ova priča me je, baš, navela na razmišljanje i zahvaljujući njoj, zainteresovala sam se za mnoge stvari. Na prvi pogled obična, a u suštini postavlja mnoga pitanja, a prvo bi bilo, da li mislite da su Danci u pravu što su protiv prekida trudnoće koja nosi rizik od bilo koje vrste hendikepa?

-kraj-