Foto: 
Colin Knowles

Šta to beše...

Hoće li se pojaviti više neko ili nešto da mi objasni da li sam savladala dobro neke životne lekcije? Kakva je, bre, ovo škola? Sama učim, a svi mi predaju! Sama sebe preispitujem, a svi mi popuju! Da, lako je biti ti kada meni treba da budeš ja. I lako je meni da budem ti, jer ja mogu, po nekoj upisanoj prirodi da budem ti. Hoću reći, daću ja sebe, jako i bez greške za svačiju nesvarenu stvarnost, i razumeću svaku božju volju da nešto mora biti tako i tako i nikako drugačije, ali, bože sačuvaj, ovako neko kao ja se više ne rađa. Koji je to zanos, romantizam, idealizam, sunovrat ega i rastegljivost srca! Da, to se ne meri i ne može da se shvati, ali ja jesam to što jesam i ja sebe, aleluja, prihvatam! I sad, ja tako širokog srca, sve shvatam, sve empatišem, sve poštujem i dođe mi neko tako sa nekim drugim vrednostima, neosporno da ih ima, i počne priču o tome da ja grešim! Alo, bre (moram ovo bre, čini me da sam sama sebi ubedljivija) budi drug, shvati, pogledaj malo na drugi način, budi nekada neko drugi, na tren, a ne da mi se tu proseravaš sa svojim uskim pogledom na život, morališeš, sebe uzdižeš, ne poštuješ drugoga, ne želiš da poštuješ ono što ne razumeš...

Bolesnima od raka...“niste se zdravo hranili... pa, da, pušač... a zašto nisi radio to i to...“Ma gonite se mudri savetnici, generali posle bitke!

Zaljubljenima...“svašta, ja tako nikada ne bih... šta imaš od toga... ali to nije ljubav...“e, tek, vi takvi se gonite, jer pojma nemate, niti ste voleli, niti ste goreli u zemaljskom paklu strasti, niti ćete! Zamisli, neko ceo život ne bude zaljubljen, a ja ceo život zaljubljena! Teško njima da shvate mene, a i meni da njih pojmim, pa ipak, na kraju to i uradim! Poželim im samo jedan dan da budu izgubljeni zbog zaljubljenosti, ali samo jedan dan!

Onima koji imaju svoja interesovanja, neku životnu strast...“ne znam, to je za mene gubljenje vremena... čemu to služi... e, nemoj tako nego ovako...“ooooo, Bože, svaki dan to slušam! Da li su ti ljudi čuli za izreku „živi i pusti druge da žive“? Ne, oni imaju svoju predstavu šta ti treba da radiš, šta je ispravno, a šta ne, pa ako se ne uklapaš u tu izrežiranu sliku, sledi prezir... A ja, vidiš, razumem to govance od čoveka i nikada mu ne bih rekla ružnu reč zbog toga i ne gajim prezir nego plezir...

I puno je tih razlika među nama i puno „pametnih“ pozicija savetnika, koji ne mogu da vide drugačije i neće, na kraju! Ej, pa na kraju naših životnih puteva, svi smo isti, goli i sami, sa naučenim lekcijama ili ne, više uspešni, manje uspešni, ali sami samcijati. Tada mi, vi, pametni recite šta nam je činiti?  Baš me interesuje koja bi to vaša rečenica bila za zaključak životnog puta? Pade mi na pamet stih “podseti me šta to beše ljubav i bar na tren biti zaljubljen...“e, to ću ja vama da pevam i strpljivo ću čekati vaš odgovor!

 

Komentari

Komentari