Suze su bljak

Tamara je autistično dete. Od prvog razreda osnovne škole je bila uključena u inkluzivno obrazovanje. Zadatak nastavnika je da izrade poseban program i plan rada za takvu decu, a nastavu su pohađala u „normalnim“odeljenjima.

Za vreme nastave Tamarina baka je bila non-stop u školi, jer bez njene pomoći nije mogla skoro ništa da uradi samostalno, ni da spremi knjige, ni da užina, niti da pronađe učionicu za naredni čas.

Kažu da autizma ima koliko i autistične dece. Svako od njih je poznata, a opet nova priča.

Tamara je izuzetno inteligentno dete. Imala je banku znanja iz određenih oblasti, ali na žalost ne i mostića koji to znanje povezuje i primenjuje u svakodnevnom životu. Na časovima bi pričala dijaloge iz nekih samo njoj interesantnih delova crtanog filma i ponavljala bi ih po sto puta, ali je isto tako umela da postavi pitanja kao da je bliski saradnik NASAe ili neki vrhunski biolog, jer je znala sve, ali baš sve o svim živim bićima, dinosaurusima... Naravno i njeno ponašanje je bilo atipično, pa ipak, bila je već dugo u istom odeljenju tako da su učenici znali kako da se ophode prema njoj. Naučili su. Cela škola je naučila.

Često je umela da bude tužna, sa suzama koje bi odjednom grunule zbog neke trenutno neispunjene želje. Tada bi histerično plakala, vrištala i ako bi to potrajalo zvali bi baku u pomoć. Baka bi je smirila, a iskreno, samo bi ona to umela. Baka joj je bila taj mostić, tanka, ali jedina prava veza sa svetom. I uvek je bila tu.

Pitam se, jednom kada baka ne bude tu, šta će biti sa Tamarom? Šta biva sa tom decom koji postanu zreli ljudi? Da li se ikada uključe u stvarni svet i da li ikada mogu da postanu samostalni? Odgovor slutim.

Imala sam prilike da osetim Tamarin spontani zagrljaj iz njenog, samo njoj, poznatog razloga. Uvek bi u meni probudila najnežnija osećanja. Jednom sam se pred njom i zaplakala. „Nastavnice, nemojte da plačete! Suze su bljak!“ reče ona, trenutno se uključivši u stvarnu situaciju. Nikada neću zaboraviti snagu tih reči, savet koji je po ko zna koji put dobila od brižne bake. “Suze su bljak! Ti si divna devojčica i baka te puno voli, divno moje dete!“ Koliko puta sam čula tu rečenicu, onako u prolazu, odlazeći na nastavu, sa slikom njih dve u hodniku, zagrljene, usamljene, kao na pustom ostrvu.

Pomislim tada, eh, da može čovek da se izleči od raznih predrasuda, zabluda, kompleksa i ostalih kočnica na putu ka humanijem društvu, da postane svestan koliko nam je svima potrebno da grlimo i budemo grljeni u ljubavi i razumevanju. Bar to, ako ne možemo, ili ne umemo, ili nećemo da damo više od sebe.