Svaka čast izuzecima

Muškarci ne shvataju žene, žene ne shvataju muškarce, a svi bi nešto da se razumeju, svi bi da znaju šta su laži, šta je istina... Silujemo osećanja, zajedničko vreme, nerado izgovaramo reči ljubavi, nazor vodimo iscrpljujuće razgovore o stvarima bitnim i nebitnim.

Muškarci često izgovaraju rečenice tipa: 'Da sam ja žensko, samo bih širio noge, bio bih sa svim i svakim, ma ne bi me interesovalo ko će šta da priča...' Je l da? Pa prijatelju, što ne oženiš takvu? Što takvu nisi izabrao da bude majka tvojoj deci, da sprema kolače i štrudle kad ti dođu ortaci? Kad čujem 'Da sam ja žensko...' kosa mi se digne na glavi. Ma da sam ja muško, znala bih kako da zadržim ženu koju volim, ne bih prdela na kauču po ceo dan, izvoljevala i zanovetala, žalila se na neslan ili presoljen ručak, kukala na skakanje i viku maloletne dece, tražila mir i tišinu, a na sva usta urlala kako sam divan otac.

Ustaneš ujutru, nadrndan kao da te neko probudio što mu se tako nadiglo, odeš na posao ostavivši iza sebe svu negativu izazvanu neispavanošću i baksuzlukom, odradiš svoju smenu preko volje, tih mukotrpnih osam sati posla u državi u kojoj treba da si srećam što uopšte posao i imaš. Za to vreme, tvoja supruga je spremila decu za obdanište i školu, odvela ih, čiste, u pažljivo odabranoj odeći, vodeći računa o slaganju boja, kako deca ne bi išli kao kanarinci, na-vrat-na-nos obučeni. Zatim i sama odlazi na posao.

Vraćate se kući otprilike u isto vreme. Ona sa kesama u jednoj ruci i ručicom deteta u drugoj, ti sa cigaretom među prstima. Ona pravo u kuhinju, ti već na kauču u horizontali. Brzinsko presvlačenje, tanjiri, kašike, viljuške.

-Šta ima za ručak?

-Grašak.

-Joj jebo te...

-Šta je sad?

-Ma ništa.

Sednete za sto.

-Ima li sira?

-Ima.

Ona ustaje, otvara frižider, vraća se za sto.

-Ima li još onog piva?

-Ne znam.

-Aj vidi sreće ti.

Ona ustaje, otvara frižider, vraća se za sto.

-Nema.

-Pih, daj de onu kiselu.

Ona ustaje, otvara frižider, vraća se za sto.

-Mislila sam večeras da odem do Sandre, zove me već stoti put na kafu, nikako da odem.

-Dobro.

Ti ustaješ od stola, izuvaš čarape, spuštaš pored kauča, ležeš i brzinom svetlosti zaspiš, u dnevnoj sobi, sa daljinskim u ruci. Ona rasprema sto, pere sudove tiho, što tiše, da te ne bi probudila. Deca bi možda i progovorila, ali 'Tata spava, igrajte se u sobi'.

Dok si ti odmorio od mukotrpnog rada, sudovi su oprani, veš je ispeglan, drugi se suši, urađen je domaći, obrisana je prašina, oribano kupatilo... Sve to u toku tvoje popodnevne 'dremke'. Prvi put kad si se promeškoljio ona je već stavila kafu, i za tebe i za sebe. Pijete tu kafu ćutke, jer ti si od onih koji su nervozni kad se probude, a ona ne bi da ti staje na muku.

Već je veče.

-Idem ja sada do Sandre.

-Kad bre?

-Pa rekoh li ti još danas?

-Pu jebo te, pa meni večeras utakmica... Jel' baš moraš?

-Pa zvala sam je i najavila da ću doći.

-A možeš li to kad deca budu zaspala?

-U deset da idem kod žene na kafu?

-Ih bre kakva si, samo pitam! Ne mogu bre jednom u sto godina da odgledam jednu jedinu utakmicu a da mi neko ne skače po glavi. Lepo te pitam možeš li kasnije, oću na miru da gledam. I Miroslav je reko da će doći večeras, neće valjda ovuda deca da nam trče dok gledamo??? Pa stvarno, možeš li bar jednom da...

-Halo, Sandra? E, srce, neću moći da dođem večeras, nešto se ne osećam dobro...

-Joj, pa mogla si da ideš, nekako bi se ja snašo... E, oš dodeš duzmeš po pivo za nas dvojicu i nešto nako za grickanje? Aj majke ti. Odi da te ljubi tvoj mužić, joj baš sam ti umoran, ovih sam dana baš slabo spavo...

I tako skoro svaki dan... Dobro je ako se ono jedno pivo pretvori u drugo, treće, peto, pa nisi u stanju da je zaskočiš da ispunjavaš svoje 'bračne obaveze'...

Dakle, da si ti žensko, šta reče? Šta bi ti? I još se žališ što se devojke ne udaju, ne rađaju, okrenute su sebi i svojim životom vladaju i upravljaju onako kako one žele? Šta im nudiš? Ljubav? Sigurnost? Ma hajte molim vas... Ne boje se žene ni siromaštva, ni bede, dok god su sigurne u ljubav. Spremne su da ostave sve radi vas. I ostaviće sve. Ne boje se da promene svoje planove, odreknu se svojih ambicija, ne boje se da zažmure pred životnim šansama samo radi vas. Dok god su sigurne u vašu ljubav. Ono čega se one boje, to nije promena posla, finansijskih okolnosti, mesta boravka, načina života... Boje se promena koje se u vama dese, neminovnosti koje se retko i teško izbegnu. Boje se da će upravo zarad zajedničkog života sa vama postati jedine koje u borbama ostaju same. Razmislite o tome.

Bojana Ćebić Miletić