Svetislavu Basari NIN-ova nagrada za ideologa godine

Da li je neko iznenađen — nije. Da li se očekivalo — jeste. Da li je moglo dručačije — nije. Da li su i žiri i dobitnik znali da će i ovogodišnja NIN-ova ujdurma izazvati oprečne — mahom negativne reakcije — jesu. Na kraju krajeva, to im je i bio cilj. U procesu uništavanja kulturnog identiteta jednog naroda; u procesu sprdanja sa njegovim kulturnim nasleđem — od presudne je važnosti izazvati publicitet. Smeh nije smeh ako ostane u četiri zida. Naš ironičan smeh upućen njima, je njihov slavodobitni smeh upućen nama. Oni su pobedili! Da li je to dobro — nije. Da li je to tragedija — jeste. Tragedija zvana NIN! Ovakav NIN.

NINOVA LAKRDIJA "AUFLAGE" (izdanje) 2021. za 2020.

Odavno je svima sve jasno! Ako je NIN-ovu nagradu svojevremeno po ugledu na značajna evropska književna priznanja osnovao Veliki (sa velikim V) Borislav Mihajlović Mihiz, i ako je ista vremenom postala najprestižnije književno priznanje na "jugoslovenskom" prostoru — prava avangarda književne reči, onda je ta — nekada velika NIN-ova nagrada od 2009. od kada se nalazi u vlasništvu kompanije "Ringier", postepeno, svesno i tendenciozno svedena na nivo ideološkom mulja, blata i smeća! Na žalost postala je kulturni obrazac "autošovinističke farse", ništa drugo do debelo crevo za skladištenje fekalnih materija — nije zgoreg ponoviti: svesno i tendenciozno trovanog srpskog tela, koje nakon puštanja u etar trebaju da diktiraju trend "misli i dela" nove epohe. I u kontekstu toga, mora se priznati da je NIN-ov žiri ove godine bio domišljatiji nego lani. Saša Ilić (nije reč o bivšem fudbaleru Partizana) nije smeo da se ponovi. Teofil Pančić i njegovi jahači nacionalne svesti i društvene grbače, odlučili su se za Svetislava Basaru i "Kontraendorfin"! Predvidljiv, očekivan, ali i siguran izbor. E sad, da li je pisac dobio nagradu, ili je nagrada dobila pisca, odnosno — da li je od ovakve NIN-ove nagrade veći čak i ovakav Basara, i ko je u celom tom "čudu" više profitirao, teško je reći. Inače, ovo je Basari druga NIN-ova nagrada. 2006. nagrađen je za roman "Uspon i pad Parkinsonove bolesti". Da li mu je tada NIN-ovo priznanje dodeljeno kao kompezacija za nedodeljevinje istog koju godinu ranije za njegov najbolji roman "Fama o biciklistima", iz ovog ugla nije ni važno. Važno je nešto drugo: 2006. onu pravu NIN-ovu nagradu, zasluženo je dobio onaj pravi Basara. 2021. za 2020. ovakvog NIN-a, dobio je ovakav Basara. Narodski rečeno: Našli su se!

No, ako vam se ove reči čine kao grube i neumesne u svrhu kritike jednog književnog priznanja, pozvaću se na ono: Odavno je sve svima jasno! NIN-ova nagrada do 2009. godine je bila nagrada za književnost, a od 2009. "književnost" u imenu NIN-ove nagrade je samo oblanda za u kojoj je upakovan ideološki fil; i jedino kroz prizmu ideologije — i to one pogane "Drezdenske iz 1928.", možemo posmatrati i ovogodišnjeg NIN-a i njegovog laureata Svetislava Basaru. Što se tiče nagrađenog romana "Kontraendorfin"? Skromno mišljenje: Uz prisustvo onog "Basarijanskog" bezobrazluka u prekomernim dozama u samom delu — dobar roman. Bez dileme: Basara je ozbiljan pisac.

ŽIRI NA ČELU SA TEOFILOM PANČIĆEM

Ne vredi ni komentarisati!

VELIKI BASARA I MALI SVETISLAV

Najteže je biti svoj i slobodan, nazavistan; možda kao onaj Njegošev "sirak bez iđe okoga" i tako rizikovati da vas neki od jakih vetrova koji nemilice duvaju i sa zapada i sa istoka počiste sa lica zemlje. Slobodni umetnici i nezavisni intelektualci nisu potrebni nikome. Takvi tavore na društvenoj margini, daleko od javnog života. Slobodan čovek je pretnja! Biti "slobodan" istini za volju nikada nije bilo ni sponzorisano ni popularno, ali je paradoksalno to, da je potražnja za takvim ljudima najmanja baš u ovom navodnom "demokratskom" dobu. Danas je isplativo biti vojnik, izabrati stranu i obući uniformu neke od mnogobrojnih "armija" društvenog spektra. Zato je društvo postalo otvoreno tržište; obična buvlja pijaca za kupovinu potencijalno korisnih ljudskih glava. Ipak, ako ste mislili da kupuju samo ovi na vlasti, za svoju potrebu i za svoju stvar, ili ako tako hoćete — za svoj ćef, grdno se varate. Istina: kupuje "Mančester siti", ali je na tržištu prilično aktivan i "Mančester junajted", ili u našem slučaju: ujedinjena opozicija, i to ne politička — nego društvena, ne opozicija aktuelnoj vlasti, nego opozicija dominantnom soju srpskog naroda — tobožna alternativa; opozicija nukleusu našeg etnosa — Stefanu Nemanji i Svetom Savi, odnosno opozicija zvaničnoj srpskoj istoriji. Takve strukture mogu i ne moraju biti zastupljene kroz političke partije, ali su sve prisutne na razne načine: kroz nevladin sektor, nazovi "elite", medije, i naravno, kroz kulturne institucije. I ono što je bitno istaći — te strukture, direktno ili indirektno, bogato plaćaju svakom ko pristupi njihovim redovima. A ako se vratimo na deo priče o vojnicima i uniformi: Svetislav Basara ima dovoljno talenta, ali i dovoljno šarma, znanja i zvanja, da na svoju odabranu uniformu prikači generalske epolete. Naravno, uz generalske epolete ide i generalska plata.  I negde je Svetislav Basara postao baš to: general "Druge Srbije", ideolog samo njima i samo njemu znane alternative; propagandista i glasnogovornik onog što se u ovom sumananutom vremenu kolokvijalno i pretenciozno naziva "građanska Srbija". Što se tiče smešnog tranfera Basarine kolumne sa sve autorom iz dnevnog lista "Danas" u dnevni list "Kurir", i to uoči dodele NIN-ove nagrade — nemojte to da vas zavara! Pročitano, jeftino, već viđeno — i da se po treći put pozovem na ono: Odavno je svima sve jasno!

Nego, postavlja se pitanje: Šta se desilo sa Svetislavom Basarom? Čovek kome je politička linija Vojislava Koštunice i Vladana Batića bila bliža od za njega nedovoljno desničarske linije DS-a Zorana Đinđića i pre toga Bore Pekića? Čovek kome je politička odredniča "demohrišćanski" bila važnija od one "demokratski"? Čovek koji je ispred umerene — ili tačnije "umivene" nacionalističke struje u Srbiji bio ambasador pokojne SRJ na Kipru? Izgleda da je taj čovek, na prečac, odjednom, u poslednjih desetak godina za 180 stepeni promenio svoj kurs!? Čini se da je 2005. kada je Basara "odsvirao" svoj ambasadorski mandat bila ključna za njega!? Nešto poput godine otrežnjenja — što u Basarinom slučaju ne mora imati samo figurativno značenje; ili nešto poput velikog osvešćenja, ili pre svega velikog presabiranja. Te godine se desila Basarina deoba — njegova lična podela na dva dela. Na jednu stranu je ostao Basara, renomirani književnik i svakako jedan od značajnijih pisaca moderne srpske književnosti, dok se na drugu izdvojio Svetislav, neki labaratorijski hibrid hrčka i jazavca — glodar koji po zadatku grize umorno telo našeg nacionalnog, duhovnog i društvenog bića. Svetislav se verovatno nada da će jednom kada "ruzmarin, snegovi i šaš" prekriju sve, i on sam otići u zaborav, a da će književnik Basara dobiti večni život i večnu slavu — što mu ruku na srce, uzimajući u obzir njegov talenat i pripada.

Ipak, do večnosti treba preživeti i Svetislav je savršeno svestan toga. Ako se pitate: Šta je sa mnogim priznatim, čitanim i traženim piscima širom Srbije? Zašto ih nema u najčitanijim novinama, ili zašto se ne pojavljuju u ulozi društvenih analitičara na najgledanijim televizijama — odgovor je jasan: Nemaju svog Svetislava! Nemaju izdvojeni "uniformisani" deo svoje ličnosti, koji će nebuloznim izjavama i još nebuloznijim aktivizmom krčiti put svojoj "boljoj polovini". A krčiti put znači obezbediti publicitet —  a gde je publicitet tu je i tiraž —  a gde je tiraž tu su u konačnom zbiru i neke nagrade i novac. Drugim rečima: Mogao je Basara da napiše i "Rat i mir", ali da Svetislav 2020. godinu nije proveo u upornom ubećivanju naroda da su Sveti Sava i Svetosavlje velika greška u Srba; i da uporno nije branio režim Mila Đukanovića kroz sramni "apel 88", od ove i ovakve NIN-ove nagrade ne bi bilo ništa. To je tužna priča naše kulture — možda i dominantnog dela naše kulture; a svakako tužna priča nekada najvećeg književnog priznanja na ovim prostorima.

Kao zaključak ove jadikovke: Za Basaru kao pisca — jaka devetka! A za Svetislava kao ideologa pogrešne i opasne društveno-nacionalne teorije koju nazivamo već istrošenim i ižvakanim terminom "autošovinizam"; za osobu koja duva u istu tikvu — da ne kažem u isto dupe sa gospođama Pešić, Kandić i Biserko; i za osobu koja dozvaljova da vrednost njegovog književnog rada određuje gospodin na čelu žirija koga ne vredi komentarisati — jedna velika nula! Ipak, takozvanu NIN-ovu nagradu, za takozvanu književnost, dobio je Svetislav — a to zna i Basara.