Svi smo mi otpisani

Kako god da nam je sad, a daleko od toga da nam je čak i podnošljivo, možda po prvi put u novijoj istoriji sveta imamo narod koji je preživeo sve što je moglo da se preživi.  Pod tim podrazumevam najveće katastrofe, političke lomove, raspade svojih država, sankcije, privatizacije, inflacije pa  do rata sa najvećom silom na svetu i neopisivog bezumlja u sopstvenim redovima. Narod koji je iskusio sve osim sopstvene smrti, u njenom fizičkom stanju, dakako, budući da smrt kao takva, a i po definiciji, uvek postoji isključivo za druge E, takav jedan narod je valjda zaslužio da se dopiše u to što se životom zove, pre nego što definitivno utekne ovozemaljskim patnjama, da bar nešto lepo vidi od života, pa makar kao opsenu, kao treptaj, fatamorganu ili san. Da ne ode u večno ništavilo kao ovozemaljsko ništavilo koje je na najgori mogući način kažnjeno trajanjem sa ove i one strane postojanja, izmučen, isceđen i otpisan. I ne znam kako sam taj narod ne uspeva da shvati, kako to da ne postoji neki mehanizam kolektivno svesnog ili nesvesnog, jebemliga, koji postoji čak i kod majmuna, da ga organizuje, da ustane i da kaže : hoću život, sad i odmah!

Zaslužio je to ovaj bedni i materijalno i psihički iscrpljeni i obogaljeni narod. Ne razumem, kako pojedinci  ne vide, kako ne mogu da shvate da su postali samo sredstvo preko kojeg vladaju daleko gori od njih. Narod čiji i najbedniji pripadnici služe za otimanje, potkusurivanje, zakidanje, šišanje, štrojenje, mužu...da bi dojučerašnje seljačine živele kao mandarini. Kako ne vidi narod, da njihovi pojedinačni životi više nikoga ne zanimaju ukoliko od njih nema šta da se otme, a otima se i od onih kojima je već davno sve oteto, urnisano, rasprodato u bescenje i uništeno. Pojedinac, ako nije vojnik vladajuće partije, ne služi ničemu drugome osim da plaća, više nije bitno ni šta, samo da se budžet puni, da novostastala elita podignuta sa dna i sakupljen sa margina života oseti blagodeti vlasti i čari života na visokoj nozi. To je ono što ne mogu da shvatim, kako taj narod ili taj pretekli deo tog gangrenoznog trupla naciona ne uspeva da vidi da je prestao da postoji kao narod i da opstajava samo kao razjedinjena masa klonova na oglednom dobru na kojem se perfidno radi na psihofizičkoj eliminaciji čitave jedne nacije od strane sopstvenih primeraka i to u najgorem izdanju. 

Jer, nešto što se demokratijom zove ili živi u veri da će to biti, mada bih ja to ovde nazvao iluzijom i obmanom, mora da se zasniva na poštovanju najosnovnijih ljudskih prava, a to je pre svega da se nekome dozvoli da bude čovek ako ga je već sama priroda na taj način kaznila. Po meni, a na ovom civilizacijskom nivou, sve što se čovekom smatra trebalo bi da ima najosnovnija sredstva za život ili njegovo održanje, bez obzira da li radi ili ne radi. Kakva je to civilizacija u kojoj se pojedinci raspadaju od smrada i prljavštine, spolja i iznutra? Tek kad se ovaj uslov zadovolji trebalo bi ići ka nadgradnji koja će vrednim pojedincima omogućiti bolji status na društvenoj lestvici, bolji standard i udobniji život. Kako to da se niko do sada nije setio da bi se pripadnici ljudskog roda mogli tretirati makar kao kućni ljubimci, a ne kao logoraši. E, ako neko  nije u stanju to da obeća narodu i sprovede u delo, onda ne bi trebalo da se prihvata vlasti. A ako se već prihvati, onda mora da računa sa svim onim posledicama koje može da proizvede razularena gomila, podivljala od gladi, poniženja i višedecenijskog lišavanja svih lepih strana života, rulja čijim pripadnicima nije dozvoljeno ni da se nazovu ljudima već, kao i u svakoj zoni sumraka, živim mrtvacima, zombijima i hodajućim skladištima bubrega, sperme, kostiju, pluća, tu i tamo po koje zgrčene kinte, velike praznine u grudima i onog neugaslog i zastrašujućeg pitanja na dnu zgasle zenice: Zašto sam ja otpisan? Zašto baš meni ovo i sada da se dešava u svetu koji bi, ipak, trebalo da bude mesto za kakav - takav život, a ne dril, pa makar on bio i u izvođenju ove srpske vlade i njenih nalogodavaca.  

Ivan Rajović