To je nama naša borba dala... - 1

Redovne, dnevne aktivnosti se i ne računaju. Red muzike, red pljuvanja Izjavatora i njegove vesele družine - svakodnevna je obaveza aktivista sa društvenih mreža. Ali ne brinimo, vanrednih situacija koji naš aktivizam podiže na viši nivo ima na pretek.

Liste prijatelja se tada menjaju, brisanje neistomišljenika, blokiranje onih koji su prevršili sve mere i dare našeg strpljenja, dodavanje novih prijatelja, novootkrivenih istomišljenjka. Liste prijatelja na društvenim mrežama se menjaju – posebno na fb-u – a karavani prolaze...

Nova godina aktivizma počinje negde u septembru. Počela je školska godina, stvari se zahuktavaju. Treba zapljunuti ministra, otkukati na cene udžbenika i opreme za školu, prisetiti se Tite i besplatnog školovanja, jednakih šansi za sve. Redovne aktivnosti su takođe uredne. Da li Izjavator uopšte spava i kada i ima li vremena izjutra da se ispiša pre nego počne da daje izjave za sve medije u svakom trenutku i na svakom mestu. Julska uvela ruža, Vulin nas posebno inspiriše. Tu smo uglavnom složni u pljuvanju, padanju u šokove od njegovih antologijskih poteza i nastupa u javnosti. Oblačimo mu luđačku košulju, i lamentiramo nad sudbom kletom. Ujedinjeni, nema šta. Da se ne zanosimo, to, jedistvo na mreži kratko traje. Jer, valja se nama boriti. Svađati. Zapljunuti. Izvređati. Obrisati. Blokirati. Dodati. Ne valja previše gubiti vreme.

Bliži se oktobar, bitisanje na fejsu lagano počinje da dobija svoj pravi smisao. Najavljeno je održavanje gej parade. Oni ekstremno tolerantni kulurno najave u svojim statusima da će ove druge, ne-tolerantne skinuti sa frend liste, ekstremno ne-tolerantne blokirati. Selektivno tolerantni značajno objave da nemaju ništa, ama baš ništa protiv pedera i lezbejki, samo nek TO rade u svoja četiri zida. Jerbo nema šta da traže na ulici. Jer ih niko ne ugrožava, ne bije, a posebno ne diskriminiše.

Tih se dana pojavi grupa zamenjivača teza: šta 'oće pederi, kad niko ne brine o deci, posebno o deci sa posebnim potrebama i njihovim porodicama!? Nekoliko puta sam se prešla, pa sam uzgred prokomentarisala i pitala zašto se ti roditelji ne organizuju, pa lepo izađu na ulicu da traže svoja, uskraćena im prava? Lepo, izaberu neki od 365 dana u godini, prijave okupljanje i zatraže javno, jasno i glasno to što im pripada?

Posle godina boravka na ovoj društvenoj mreži i važnih životnih iskustava i lekcija koje sam dobila i naučila, trudim se da budem suzdržana. Sa manje ili više uspeha. Stvarno ne bih nekoga da uvredim ili povredim tanana mu osećanja. Time dovodim u pitanje svoj aktivizam, znam. A ne želim.

Tako sam u dane prošlogodišnje parade ponosa, srama... dopunite niz po želji... izgubila nekoliko prijatelja i doživela jedno blokiranje. Neki su me dobronamerno opomenuli da si gledam svoja posla, onako diskretno u inboksu i koji će mi moj kad sam već toooliko pametna da dajem podršku tamo nekom bolesnom otpadku, semenu svih zala, uništiteljima svekolikog srpstva!?

Prva, druga i treća Srbija su se zahuktale. Na mreži, milinica jedna. Od uvreda, pljuvanja, teorija zavere. Ateisti, radikalni ateisti, vernici i verujući. Sveopšti metež. Na žalost, parada je prošla bez većih incidenata kako na ulici tako i na fejsu i sve se vratilo dnevnim aktivnostima.

To da je oktobar mesec borbe protiv raka dojke obeležile su pojedine NVO, one žene koje se bore ili su se izborile sa tom bolesti, članovi uže porodice i najbliži im prijatelji. Nikome, ili retko kome je palo na um da kaže jasno i glasno da je  prevencija jedno od osnovnih ljudskih prava. A gotovo da ne postoji. Sem na papiru i/ ili nekoj nacionalnoj strategiji, takođe na papiru. Ko je postavio pitanje para, velikih, koje su donirane za nabavku mamografa. I gde su završili ti mamografi? Tema nije zanimljiva, jer ne možemo da se onako, ljudski posvađamo. Popljujemo. Pa brišemo i blokiramo. Jer, aktivizam je to: pljuvanje, svađa, brisanje i blokiranje.

U novembru smo se imali boriti, čitavih 16 dana, protiv nasilja nad ženama i decom, porodičnog nasilja uopšte. Taj deo aktivizma pripada većim delom mrskim nam feministkinjama, posebno onim radikalnim, iako je radikalni feminizam umro još 70- ih godina prošlog veka. Sa jedne strane su osvanuli konzervativci, kvazi- patrijarhalci, da nam objasne da su sve te žene strani plaćenici i izdajice roda svoga. Te muškarače, brkate lezbijke sa mačkama posebno su zlo u nas. Jer hoće da nama poštenim ženama, koje znamo di nam je mesto pod kapom nebeskom, objasne da niko ne sme da nas bije! Ni ponižava, ćuška, vređa, siluje.

Bilo je tu rasprava, otprilike: šta sad opet hoće žene? Kao da muškarci nisu zlostavljani u porodici?! Ko će njih da spase i zaštiti? Mizoginija nas je zapljusnula sa svih strana. Pored feministkinja, za raspad tradicionalne srpske porodice okrivljen je socijalizam, serija Seks i grad – a ovo posebno – jer je srpskoj ženi utuvila u glavu da može ako želi da radi, da bude samostalna, da kupuje cipele i da ima pravo da odluči kada će i da li će se ostvariti kao majka. Žene, k'o žene, digle nogu ko žabe u onoj narodnoj, pa udri drvlje i kamenje. Šta hoće ove moderne? Zanemarile porodicu! Ne znaju šta je to blagodet majčinstva.

Produženje vrste, spas srpske nacije se sudario, silno, sa onom drugom Srbijom, koja se pitala kako i na koji način uopšte, pa i zašto u Srbiji rađati decu u uslovima u kojima živimo. Žene su se redom dohvatile za kose, braneći svoje stavove, brisale, blokirale, popljuvale. Muškarci su potpaljivali vatru nekim komentarima, a ja se nešto mislim da su čak i zamišljali kako se gole hrvemo u blatu. Jer je u jednom trenutku njihova aktivniost na fejsu oslabila, čini se zarad drugih aktivnosti. Ne možeš i kliktati mišem, kuckati komentare po tastaturi i pridržavati se za druga... Pa, znate već na šta mislim...

-nastavlja se-

Aleksandra Kivela