To je nama naša borba dala... - 2

Pre neku godinu sam dala svoj doprinos aktivizmu, pa sam u vreme 16 dana novembarskog aktivizma na svom zidu objavila delove govora i obraćanja javnosti Patrijarha Pavla. One, čuvene. U kojima govori o ženama. Tek, da malo razmisle, ove novokomponovane što su krenule u crkve. Sa sve maramom na glavi, ali ne, nikako u dane kada imaju menstruaciju. Tada me, prijateljica – iz stvarnog života – obrisala bez reči. Više se nikada nismo čule ni videle. Ja sam tolerantno ispratila njen preobražaj iz urbane r'n'r žene u verujuću. Milaboga joj se javila u vidu budućeg mladoženje. Nekako smo uspevale da uskladimo naše druženje bez prevelikog zadiranja i priče o našim, sada već drastično suprotstavljenjim pogledima na život i svet oko nas, ali je Pavle bio kap koja je prelila čašu. Ona je mene obrisala, ja sam nju blokirala, svaka se vratila svojim aktivnostima.

Prošlog sam novembra, budući da sam produžila vrstu, dala svoj mali doprinos sveopštem aktivizmu, tekstom za ovaj portal – 16 dana aktivizma, i ništa – u kojem sam iznela mišljenje da su pojedine žene, borkinje, feministkinje svojim delovanjem na neki način unizile i izvitoperile izvornu i pravu ideju feminizma. Time sam izazvala gnev gore pomenutih žena. Doduše, niko me nije obrisao, ni blokirao.

Saznala sam tada od tih borkinja, da je potpuno logično da mrze muški rod i da imaju pravo na to. Ja sam pomislila: sva sreća da nisam borkinja, pa ne moram nikoga da mrzim. A dala sam svoj doprinos aktivizmu i aktivnostima na društvenim mrežama.

U tom sveopštem metežu i raspravama, setila sam se i događaja iz realnog života, još dok nije postojao internet. Priča ukratko ide ovako: zaljubili se dvoje i počeli da se zabavljaju.

Posle izvesnog vremena, nekako došlo vreme da ona ugosti svog dragog i pozove ga na ručak. Žena sremica, skuvala pasulj, klot. Sem pasulja bilo tu još nekih povrćkica. Nit mesa, nit koski. Pita baja: kakav si to kurton skuvala?! Ona fina, odćuti, a uveče je pozove gospođa majka. Njegova. Sa uputstvom za kuvanje. Bilo kako bilo, žena reši da mu ne kuva ikada više, ali da ne odustane od momka. Došao seks na red. Bi to kako bi, manje više u redu. Sedećeg meseca dobije ona, zamisli!, menstruaciju. Pristane baja da prespava kod nje, ali je značajno obavesti da od seksa nema ništa :

-ne pada mi napamet da dobijem neku boleštinu od tebe!?

Tu je ljubavi bio kraj. Btw. bio je ateista, taj, koji na pragu 21. veka misli da žena širi boleštine u dane menstruacije!

Nego da se vratim aktivizmu. U tom sveopštem metežu nekako je potpuno nestao pravi smisao 16 dana aktivizma. Kao i činjenica da je u 2014. godini u porodičnom nasilju, do tog novembra ubijena 21 žena. To da zakoni postoje, ali se ne primenjuju, da postoje institucije zaštite, ali da gotovo ništa ne rade, takođe.

Ko koga tu bije i ubija nije bitno više, osvanuo je 29. novembar. Najpre smo malo ožalili raspalu nam državu, u kojoj se cvetalo blagostanje, a onda smo se setili da je taj dan republike, zapravo dan jedne veštačke, nakardne tvorevine, socijalističke izmišljotine i da je miran život koji smo tada vodili zapravo jedno neprirodno stanje.

Potpuno je besmisleno, bolesno i nimalo prirodno živeti u miru, jedinstvu i zajedništvu! Naša tradicija i vekovno nasleđe nam nalažu da budemo razjedinjeni i, ako je ikako moguće, posvađani! Među sobom. Sa komšijama. Sa ženom, decom i samim sobom. Zahvaljujući 90-ima i sveopštem rasulu, ponovo smo svoj na svome. A tako treba i da ostane. Jugo i ostali nostalgičari su se popljuvali sa nacionalistima i šovinistima. Vređali, brisali, blokirali. Neki treći su lamentirali nad sjajnom tekovinom proslave Dana republike - zabijačkom ilitiga kako neki zovu – svinjokoljoem. Nikada više takvih svinjokolja nije bilo niti će biti kao u te dane slavlja. Zaboravih na čuvenu paradu, vojnu, koja je takođe podelila sajber svet na rusofile i evropejce. Ove i one. I neke treće. I neke šeste.

Decembar. Uz redovne aktivnosti, teku pripreme za najveću srpsku slavu i dolazeće nam praznike. U tom smislu, neki su promenili pismo i prešli na ćirilicu. Da pokažu da su veći i bolji Srbi od onih koji se služe latinicom. Lično, ništa protiv ćirilice nemam, naprotiv. Samo, ja se družim na društvenim mrežama i sa ljudima koji ne barataju ćiriličnim pismom. Jer su rođeni i žive negde drugde. Pa kako da se družim sa njima ako nemaju pojma šta sam napisala?! Tako da baš taj poriv nisam najbolje razumela. Ali sam imala pitanje: ćirilično pismo - ok, sećanje na slavnu srpsku istoriju – ok, ali gde je tu srpska muzika, po mogućstvu ćirilična? Svi ti pljuvači Evrope, raznih Amerika, listom slušaju i kače rok, bluz, pop muziku koja nam dolazi sa mrskoga nam zapada. Molim za objašnjenje. Tu sam „popila“ dva brisanja. I to je u redu.

Vernici i verujući se spremaju da poste. Tako što će narednih 40 dana jesti džema i leba. Pivo može, to je prehrambena namirnica. A i rakija se valja. Psovke i uvrede su deo folklora i tradicije. Ko ume, može i ima sa kim – i seks može. Ispovedićemo se i pričestiti. Jer Bog prašta.

Oni fini su čestitali svojim prijateljima onaj prvi Božić koji slavi i obeležava ceo normalan svet, čak i pravoslavni. Ali mi jok! Takođe i dolazak nove godine. Napolju je treštao sveopšti rat od petardi i ostalog naoružanja, a mi smo čvrsto držali svoje pozicije i borili se za iste. Konačno su 7. januara ovi ispošćeni mogli da odahnu, oni drugi fini su im čestitali. Uminula je, na kratko aktivnost na fejsu, valjalo je proslaviti rođenje, uz pečenje, pivo i ostale tradicionalne đakonije. Neki su popadali od ushićenja, a posebno od prejedanja. Neki su proveli dobar deo dana grleći wc šolju. Neki treći su prebili ženu. Jer smo tako u mogućnosti...

-nastavlja se-

Aleksandra Kivela