To je nama naša borba dala... - 3

Preostaje nam da „preteramo Srpsku novu“ bez većih svađa i rasprava. Sledi „školska slava“ Sv. Sava. Meni poprilično ide na živce obeležavanje ovoga dana, a i na mrežama je uzavrelo. Svi pokušavaju da odbrane svoje stanovište, uglavom uvredama na račun druge strane. Čuvari svetoslavlja, pravoslavni hrišćani, ateisti, izdajnici, patriote. Lično, pitam se šta bi sa Dositejem i čime je Sava toliko zadužio srpski rod i čemu sve to. Od vrtića moga deteta pa do dan danas, ja sam u blagom nervnom slomu. Najpre je na jednoj proslavi u vrtiću? Uz slavski kolač i žito, a pred prisutnim roditeljima i našom decom, svih veroispovesti, boja i narodnosti, pop s' bradom 'ladno izjavio da je sve što dolazi sa trulog zapada zlo za nas Srbe i da ne bi trebali da se družimo ni mi ni naša deca sa inovernima!?

U osnovnoj školi likovno, crta se Sava, muzičko, peva se Savi, srpski, piše se o Savi, svet oko nas, istorija, priča se o Savi. Još samo fali i na biologiji da se o Savi, pa, nešto. Vrhunac ludila je bio kada je sin došao iz škole i objavio da će pevati u horu na priredbi?!

– Otkud ti u horu?

- Pa rekla nastavnica ko bude pevao, imaće zaključenu peticu za kraj godine.

A onda :

-Moramo odmah da idemo da kupimo belu košulju i crne pantalone, jer ko ne bude tako odeven neće moći da peva!?

Tu mi se zacrnelo pred očima, istrčala sam iz kuće ka školi. Sin je trčao za mnom:

-Mama molim te nemoj! mama nemoj nikoga da biješ!

To me osvestilo, pa zar sam ja neka razbijačica u očima rođenog deteta? Iskopala sam iz ormara moju belu košulju:

-To je ženska košulja!

-Kakva bre ženska! 21. je vek, nema tu muško žensko, to je uniseks!

-Ja ne znam šta ti je to znači!

-Oblači tu košulju, objasniću ti drugi put!

I teget farmerke

-Ali mama, to nije crno!

-E moj sine, crno je da crnje ne može da bude!

On je otpevao himnu Savi, a sledeće godine, dok sam ja strepela šta je sledeće što će da izmisle, pred priredbu rekao : - Smorio sam se. Sve to oko Save me smorilo i neću više da učestvujem, pa makar mi ne zaključila peticu. OOO, hvala ti, hvala mili sine!

Kako god, na društvenim mrežama smo malo odahnuli od svađa, pljuvanja i rasprava. Od aktivizma. Ali ne zadugo. Ove godine se u februaru dodatno zahuktalo, kada je neko objavio da Dan zaljubljenih nije to što mi mislimo da jeste, već je to dan nekog Valentina, koji je uzgred budi rečeno katolik i kao takav nepodoban da se na bilo koji način obeležava u Srbiji. I mi konja, pardooon, Trifuna za trku imamo! Sve je prštalo od svađa, a najgore su, čini mi se prošli oni koji su pokušali da ukažu da bismo eto da slavimo i ljubav i vino kad već pada u isti dan.

Rasprava o tome da su pravoslavci licemeri, jer neke dane slave po starom, a neke dane po novom kalendaru sludela je i same učesnike iste. I ja sam se pogubila u kalendarima i danima, tako da na kraju više nisam znala ni koji je stvarno dan, ni godina, ni datum ni vek.

Mart je naročito težak, prepun dana i datuma, svađa može da počne! Rasprava čiji je, kakav je i zašto uopšte postoji 8. mart je dodatno podelila već ionako pdeljene aktiviste mreža - tekstova, komentara, pljuvanja, vraćanja žena za šporet, bela kuga u Srbiji, svakojake gluposti i teorije pa čak i zavere, preplavile su net. Svoj sam doprinos, kao vredna aktivistkinja dala tekstom – Sedela sam za mašinom šila sam – te sam propustila dešavanja i svađe koje su se nastavile 9. i 10. marta, ali sam i propustila priliku da budem obrisana, izvređana, blokirana.

Sa zebnjom sam dočekala 12. mart. Ne ulazeći u razmišljanje jesam li ili nisam u pravu, za mene je 12. mart dan kada je pre 12 godina u meni ubijena i poslednja nada da će u Srbiji biti ikada bolje. Sa strane sam pratila dešavanja, a onda sam počela da plačem. I ne mogu da stanem. Danas kada pokušavam da zaustavim suze i završim ovaj tekst, shvatam da ništa, ali ništa više nije smešno. U Srbiji. Na društvenim mrežama. U životu.

Koliko smo potonuli kao država. Kao društvo. Kao Ljudi. Pojedinci. Koliko nam ništa nije sveto. Koliko ništa i nikog ne umemo, ne želimo da poštujemo! Ni sami sebe, ni svoj život. Još manje tuđi život.

Da li je moguće da nismo nimalo svesni da smo dotakli dno dna?! Takozvana država, tzv. ministri, tzv. novinari, tzv. ljudi!? Eeeej!

Vrhunac ludila i beznađa shvatila sam u trenutku kada sam naletela na vest: majka bebe rodila sa 16 godina i bebu hranila kravljim mlekom!? A onda komentari ispod teksta!? To niko normalan ne može da svari! Tolika količina gadosti, gluposti, primitivizma ne može se prepričati. I da vam kažem, sramota me. Ne mogu da prestanem da plačem. Ni da se stidim. Zbog drugih. Imam osećaj da snage više nemam. Umesto da zahtevamo odgovore i odgovornost!

A sutra? Zaboravićemo mrtve i njihove porodice. Jer, dolaze novi dani i datumi, gde ćemo moći da se pljujemo, svađamo, vređamo, brišemo, blokiramo, delimo?

Ne brinem, ako slučajno kod nas nema datuma za svađu i podele, kod komšija svakako ima. Ima u Hrvata sigurno neki dan gde možemo da se priključimo sveopštem aktivizmu, koji se sastoji od uvreda i svega ostalog. Ako je nekim čudom i kod komšija dosadno, u šta sumnjam, možemo se posvađati i podeliti za i protiv vakcina! Razloga sijaset! A sve to na društvenim mrežama. Jer, ko je još video u 21. veku aktivizam na ulici!? I dok u svakodnevnom životu ćutimo i gledamo u patos, na mrežama smo glasni. Nikada nismo bili ovoliko podeljeni i suprotstavljeni. Danas, kada bi više nego ikada pre morali da budemo jedinstveni. Jer, sutra će da nam svane novi dan. Kada će nam biti bolje. Ako ne bude sutra, sasvim sigurno da će nam bolje biti malo sutra.

...a iza sedam gora i iza sedam mora čeka nas budućnost. Svetla i lepa. Mislite o tome dok se vređate i delite i mrzite po društvenim mrežama. 

Aleksandra Kivela