Ubi me na rate i od kamate, ali nežno

Uprava javnih prihoda- odeljenje Zemun,  17. septembar 2014.

Sa sobom sam ponela rešenja o porezu na imovinu, trinaest godina unazad. Tri žalbe protiv tri rešenja, koje sam podnela 2003, 2005 i 2009 godine. Na koje nikada nisam dobila odgovor. Opomenu za neizmirene obaveze poreza na imovinu - koju sam primila 12. septembra. Rešena sam da saznam zašto nikada nije stigao odgovor na žalbe, da - kako piše u tački IV- raspravim eventualna sporna pitanja u vezi vrste i iznosa dospele poreske obaveze za naplatu iz opomene i na kraju da podnesem zahtev za odlaganje plaćanja poreskog duga - kako piše u tački II - u roku od pet dana od prijema opomene. Strpljivo čekam svoj red, ispred mene ima desetak stranaka, trudim se da ne slušam njihove muke, ne mogu da ne čujem da je većina otišla neobavljenog posla, ili su čekali na pogrešnom mestu, ili im je nedostajao onaj jedan čuveni papir, ili dokaz o uplati.

Službenica, mlada, ni nalik na one umorne, nervozne, ljutite šalterske tete na koje sam nailazila čekajući redove pred šalterima za dokumenta koja su mi u poslednje vreme potrebna i ona dokumenta koja će mi možda biti potrebna i ona dokumenta koja mi najverovatnije nikada neće biti potrebna - ali nikad se ne zna. To me raduje i nadam se da ću brzo razrešiti te tri stvari zbog kojih sam došla. Posle više od pola sata čekanja, i desetominutnog pokušaja da objasnim šta želim, zaključuje da ne zna kako da mi pomogne i šta bi trebalo da uradi povodom mog „slučaja“. Upućena sam kod načelnika odeljenja.  

Načelnik, mlad, naizgled ljubazan. Sačekala sam strpljivo da završi doručak, da ne bude ono - kada je gladan nije sav svoj. Krenuli smo redom. Pokazujem rešenja od 2001-2009. U tom periodu je njihovom greškom porez obračunavan po većoj osnovici.

- Ne možete da dođete kad Vama padne na pamet da se žalite. Znate li Vi da postoje rokovi?! To Vam je zastarelo!

Evo je moja šansa, mislim ja, i pružam mu žalbe. Čita one žalbe, nešto kucka po kompjuteru, pita ko je Aleksandra?

- Ja.

- Pa vi niste Obveznik?

- Nisam. Ali živim u toj kući već 30 godina. Ja plaćam račune.

- A što se čudite što vam nije odgovoreno. Vi niste Obveznik! Ne možete Vi da se

žalite. Mora Obveznik.

- Gospođa Obveznik uopšte ne živi na toj adresi. Ona je naslednik kuće i samo zato je Obveznik. Ja tu živim, ja plaćam i želim to da rešim.

- Ne mogu ja gospođo da rešavam vaše privatne probleme.

- Ja nemam privatne probleme...

- Kako nemaš?! Nek Obveznik prepiše kuću na tebe. Pardon, na Vas. Pa ćeš moći ti, pardon, Vi, da rešavaš stvari.

Sada je načelnik već vidno uzrujan, ustao je, crven je u licu. Trudim se da ostanem smirena, ustajem i ja.

- Dobro, da zanemarimo onda to. Evo, prihvatam da je pravo na žalbu zastarelo i da nemam pravo na povraćaj novca. Sada me zanima da li i potraživanja zastarevaju?

Mislim, znam da pravo poreske da naplati porez zastareva za pet godina. Baš kao i zatezna kamata za tu staru obavezu?

- Zastareva. Nešto za pet, a nešto za deset godina...

- Odlično! Onda da rešimo, šta je zastarelo..

- Ne možeš ti ništa da rešiš!

- ?!?!

- Rekao sam Vam, ti nisi Obveznik! Uostalom, po zakonu iako je možda nešto i zastarelo,

u stvari nikada ne zastareva...

- ?!?! Ja sam se raspitala. Ako je potraživanje zastarelo, ne moram da platim. Treba samo da se  pozovem na zastarelost... Nije mi sad jasno. Možete li da mi pojasnite?

-  Može. Idemo redom. Svaki put kada Vam pošaljemo novo rešenje za tekuću godinu, automatski stara potraživanja ne zastarevaju. A rešenja se šalju svake godine. Tako da

potraživanja nikada ne zastarevaju. Evo, da vidiš sada....

Nešto ukucava u kompjuter, pokreće se štampač, izlazi gomila papira... Uzima rešenje i listing.

- Evo gledaj, sad ću da ti objasnim. Ovo je rešenje. I lepo ti piše da se porez plaća u tromesečnim ratama. Evo ti sad listing! Nisi plaćala u ratama! Na primer, ovde si platila ceo iznos na kraju godine... I ovde... I ovde.

Maše mi onim listingom ispred nosa, upire prstom, ne vidim ništa.

- Pa šta Vi mislite, da možete da plaćate kad ti padne napamet?! Pa valjda znaš da se za svako kašnjenje obračunava kamata? I sad ti misliš da si platila porez. Pa, nisi. Jer

kad platiš najpre ti se skidaju kamate. A onda na glavni dug opet idu kamate.

- Dobro, mogu li u tom listingu da vidim kako je došlo do toga da je dug 60 hiljada?

Jer, plaćala sam svake godine. Doduše, ne u tim vašim ratama, ali...

- Može, evo ovde - pokazuje prstom - evo ovde, ostao je dug od 240 dinara! Nikada ga niste podmirili...

- Nije mi jasno... Kako od 240 dinara dođosmo do 60 hiljada... Al', hajde nek' je i tako.

U tom slučaju bih htela da podnesem zahtev za odloženo plaćanje? Nadam se da to može?

- Moglo je. Ali više ne može.

- Zbog čega? Ovde lepo piše da imam pravo u roku od pet dana da pod...

- Ne može! Da si platila prve dve tromesečne rate za ovu godinu, moglo bi. I da znaš i na to ti ide kamata.

- Slušajte, ja sam došla, jer želim da platim. Možete li da nađete bilo kakvo rešenje?

- Ne može.

- Šta sad da radim?

- Plati ceo dug!

Shvatam da sam se našla u začaranom krugu, iz kojeg teško da ima izlaska.Začarani krug obračunavanja kamate na kamatu na kamatu... Moja lična zona sumraka. Na trenutak mi se smračilo, a odmah zatim svanulo. Čujem sebe kako izgovaram, uz osmeh:

- Ne moram ja ništa da platim.

- Kako to mislite?!

Sad se već smejem.

- Ja nisam Obveznik!

- Je li Obveznik penzioner?

- Jeste.

- Samo da znate, sešćemo mu na penziju!

- Obveznik živi u inostranstvu. Kako ćete mu sesti na penziju?

Nisam nevaspitana. Ne mešam Vi i ti u konverzaciji, ali izlazim iz kancelarije bez pozdrava. Načelnik dobacuje za mnom:

- Samo da znate kad obveznik umre, ako Vi nasledite kuću, nasledićete i dugove!

Ulazim u zlataru, vadim iz novčanika  burme, sećanje na propali brak, uzimam novac, odlazim u banku, uplaćujem ceo iznos za porez za ovu godinu, svesna da se dug neće smanjiti zbog onih zaboravljenih 240 dinara i kamate na kamatu na kamatu... Sad su mi misli poprilično mračne. Pitam se uspeva li ijedno novčano ulaganje u Srbiji kao poreski dug od 240 dinara? Uspeva li ikome u Srbiji da ne radivši ništa, od 240 dinara napravi 60 hiljada? Uspeva li to ijednom građaninu sopstvenim radom? Pod uslovom da nije nošenje gajbica od onomad.

Ne bih rekla. Ono što uspeva Poreskoj upravi ravno je dobitku na lutriji. Samo što sam ja u tom izvlačenjui gubitnik. Nesrećna kuglica izvučena iz bubnja na kojoj piše 240 dinara.

A onda do kuće smišljam scenario koji bi mogao da me oraspoloži: Obveznik je testamentom ostavio kuću u kojoj živim Jehovinim svedocima. I ja više nikada neću platiti porez.

Aleksandra Kivela