Upotreba vere

Bližimo se drugoj deceniji koju su obeležile intenzivne reforme školstva u kojima su institucionalizovane stvari kojima je cilj, po nastavnom programu i planu, da decu od malih nogu uvedu u svet tolerancije, poštovanja prava i demokratije, što se nikako ne može smatrati lošom zamisli.

Od predmeta koji su usmereni na taj cilj, a koji se do tada nisu izučavali u školi, pored građanskog vaspitanja, kao drugi izborni predmet, uvedena je veronauka. U cilju poštovanja što većeg broja ljudskih prava, pravo na veroispovest, nakon perioda socijalizma, doživelo je procvat.

Više se na religiju nije gledalo kao na nešto zabranjeno. Naprotiv, nakon toliko decenija njenog nipodaštavanja i držanja na marginama, vraćena je na velika vrata u sve društvene sfere, a njeno uvođenje u škole, naišlo je na veliko odobravanje.

Kad se pogleda nastavni plan i način na koji je sve oko ovog izbornog predmeta koncipirano, ne može se reći da je loše, jer osnovni cilj, pored upoznavanja dece sa osnovama hrišćanstva (što bi se moglo smatrati delom opšte kulture), jeste razvijanje pozitivnih osobina kao što su: tolerancija, empatija, milosrđe, osećaj za pravednost i druge pozitivne ljudske osobine.

Međutim, ako sagledamo rezultate izučavanja veronauke i njen učinak na ponašanje najmlađe populacije, došli bismo do poražavajućih zaključaka: Ako je neko mislio da će nam veronauka vaspitati decu i od njih napraviti dobre ljude, prevario se! A neće ni građansko vaspitanje, naravno, niti bilo koji drugi predmet, sam po sebi. (U slučaju da neko pomisli da sam protivnik isključivo veronauke).

Postavlja se pitanje, čemu onda takav predmet? Šta je potrebno promeniti na tom polju pa da se dobiju efekti koje želimo? Šta, pored ovakvih rezultata, dobijamo daljim izučavanjem, sem obaveze više? I kako objasniti suprotnost između stavova veronauke i drugih prirodnih nauka, a na prvom mestu biologije?

Slika kučeta puštenog s lanca, kao u narodnoj izreci, mogla bi da opiše trenutno stanje. Oni koji su držani na lancu, osetili su slobodu i sad ih niko ne može sputati. Osetili su moć i naučili kako se do nje dolazi u sprezi sa onima koji im u stavu da su učitelji i popovi najpismeniji ljudi, prave društvo još od rascepa crkve 1054. godine! Inikako da se pomere iz tog doba i shvate da ima i pismenijih od njih, ljudi koji misle svojom glavom.

Nakon dobijanja slobode da se učestvuje u političkom, kulturnom i društvenom odlučivanju, svoju moć su proširili i na škole. Odatle je najbolje vrbovati buduće sluge Božje u bilo koju svrhu, makar i onu strogo kažnjivu Zakonom. „Jaganjci Božji“, naša deca, su najsočniji i najlepši dok su mladi, zar ne?

Čestit svet, koji ih je održao u decenijama izgnanstva, oteran je iz crkve, jer su se pojavili oni koji daju enormne sume da se ne bi videla bogougodnost njihovih dela kojima je novac stečen. Pomenute sume upotrebljene su u, takođe, bogougodne svrhe, najčešće za preskupe automobile, jer je i sam Bog, verovatno, ljubitelj istih, naročito ako su im stakla zatamnjena.

Postoje vrednosti na kojima svako društvo počiva, a na prvom mestu je porodica, bilo da je Božja ili društvena tvorevina, smisao joj je isti sa koje god strane da se pogleda. Na drugom mestu je škola u kojoj stičemo obrazovanje, ali se u pogledu vaspitanja prepliće sa porodicom, odnosno, dopunjavaju jedna drugu.

Vreme u kome živimo, nije donelo sjajne trenutke ni za jednu ni za drugu instituciju. Nisu pošteđene sukoba između starog i novog poretka i evidentno im treba pomoć. Pokušali smo sa Božjom pomoći, i ojačali one koji su iskoristili naše slabosti. A ako bismo se sami potrudili da ojačamo, koliko bi to išlo na ruku današnjem shvatanju vere od strane onih koji su zaduženi za njeno širenje i koji nam je demonstriraju njenom upotrebom u cilju manipulisanja?

Ako našu decu u školi uče da Boga treba da vole i poštuju više nego svoje roditelje, gde nas to vodi? Da li neko u ovome vidi podrivanje porodice ili samo ja?