Uzgajalište klonova kloniranih da ne klonu

"Partija se igra", glasi jedan aforizam, pa kako ga ko shvati. Svaka nova vest koja nas ujutru dočeka, u ovakvoj demokratiji, daleko je strašnija od prethodne za koju smo mislili da je proizvod cenzurisane sumanutosti izvestioca.

Naša realnost je da "živimo" u idiotskoj tvorevini u kojoj nas, još od Tadića, kljukaju strahotama, kako bi nam i onako jeziv život u stvarnosti učinili manje opasnim po već poprilično sparušene ostatke mozgića. To je taktika koja je i do sada davala odlične rezultate u tvorevini u kojoj milion mediokriteta ne radi, što znači da 4 miliona njihovih najbližih krvnih i spermnih srodnika živi, ako živi, onako kako se snađe, rasuti po svojim kućama i ubeđeni da su baš oni najveći matrapazi u zemlji gde iz džepova svakog jebenog uspešnog tranzicionog Srbina ispadaju milioni evra, kao konfete. 

I, što je najgore, svi su zadovoljni svesni da će već sutra biti mnogo, mnogo gore i da je trenutak fizičke smrti sasvim blizu. Ali, kao što je poznato, smrt, čak i u ostatku sparušenog mozga pojedinca, postoji samo za druge, bar do onog trenutka dok ne dođe i zakuca na vrata. Ovde ona kuca odavno, čak lupa pesnicama, ali više niko nije u stanju ništa da preduzme, paralisan užasom koji ne shvata, a nema kud ni da pobegne pa svako čeka svoj red zadovoljan još jednim trenutkom, još jednim treptajem i uzdahom gledajući tupo osvešćene pojedince koji bi da ih pokrenu, ali se pojavljuju iz za njih neshvatljive dimenzije, kao vanzemaljci. 

A 4 miliona ljudi može da uradi šta hoće, samo ako hoće, a očigledno je da neće i da mirno čekaju da im Vučić donese spas i blagostanje. Dakle, situacija je mnogo gora nego što izgleda u ovom uzgajalištu klonova kloniranih da ne klonu, već da traju u agoniji ispod najminimalnijeg minimuma dostojanstva i fizičke izdržljivosti.

I ako imamo čemu da se radujemo to je činjenica da smo imali zadovoljstvo da živimo u najgorem trenutku na najgorem mestu, što nam, opet, daje status velikomučenika koji će se uzdići do nebeskih visina zajedno sa smradom iz sopstvenih praznih creva i kontejnera koji su postali materijalizovani simboli naše propasti i ljudske nečovečnosti. Dakle "Partija se igra", a ovo smo mi, na žalost, i niko nam nije kriv. U protivnom - svi na ulice, i problem je rešen, dok kažeš "EPS"!  

Ivan Rajović