Vi skidate kajmak, a sir iza preti

Građani i građanke, seljaci i seljanke, zar vam nije više dosta tog prežvakavanja po pojedinostima, do besvesti, kao da pišu i govore za slepce i gluvoneme? Pa, kad bismo napravili spisak onoga što ovde ne valja, bili bi to tomovi, ni malo talični. Živite na najgorem mestu na planeti i kukate kako vam je pivo toplo, kako vas cipele žuljaju, kako je struja skupa, a pušenje svedeno na popuškavanje...a ovde ne valja ništa i to je jedino što bi trebalo izdvojiti, podvući i do besvesti ponavljati sebi, njima i celom svetu: NIŠTA!!!

A vi čekate da vam oni kažu kako su zadovoljni svojim (m)učinkom, da vam oni poruče kako valja biti optimista, da vam oni kažu kako će ona godina, koja je pred nama, biti prelomna, da vam oni delkaju akcije za bele štapove i slepačke cvikere, da vam oni krešu penzije i plate za jebenih 10%  i uz to kliču "Srbija ne sme da stane!".

Nije moguće da niko ne primećuje da vas svesno provociraju, da se sprdaju sa narodom koji jednostavno ne sme da se suoči sa poražavajućim činjenicama kako ne bi spoznao svu grozotu stanja u kojem se našao i kako mu se ne bi raspršila višedecenijska iluzija da će u jednom trenutku, sam Bog zna kako, samo od sebe, ili od neke sile "koja odnekud sama dolazi i rešava problem" sve ovo što se sakupljalo decenijama – biti rešeno. Ne, ovo nije ludilo, ovo je monstruozno, svesno ili nesvesno, sasvim je svejedno, uništenje čitave jedne nacije, a oni koji misle da su se ulazeći u takozvanu politiku, spasili najgoreg i uzdigli do sfera srpskih polubožanstava koja će trajati i kad svi ostali nestanu, cinično, drsko i bezobrazno, čak preteći poručuju: To vam je kapitalizam! Kao da smo ga mi tražili,  kao da je narod kriv što je to tako. Ili, "prošla godina je bila teška, a tek ćete sada da najebete". Ili, "obratite se poslodavcu, država nema ništa sa vama i vašim jebenim socijalnim problemima". I tako redom. U početku su obećavali, besmisleno, ali slatkorečivo, potom pretili katastrofičnim najavama apokalipse, verujući valjda da će, sve što ne bude pomor u masama biti dočekano i protumačeno kao spas, kao uspeh zbog kojeg sledi nagrada. Sad ponovo obećavaju, nude nadu.

U svemu tome, najbitnije je zabraniti pušenje. A, nema više ni hleba, ni cigara. I svi opet ćute, mada većina, reklo bi se, nikako ne može da se pomiri sa tim nepušenjem, ili pušenjem, kako hoćete, a pogotovu ne da im to neko tamo uskraćuje zarad svenarodnog zdravlja. Zna narod koliko njih boli kurac za njegovo zdravlje. I opet ćuti. Prema tome, jedina nam je nada da zabrane pušenje u dilkarnicama, koje su postale svojevrsni tranzicioni univerziteti demokratije, pa da onda izađu ludaci i konačno reše srpski problem. Možda bismo tek onda shvatili do koje su mere uloge u ovoj zemlji zamenjene, i to u glavnoj predstavi.

Sve je to mučno i očigledno zamajavanje čitalaca i gledalaca, kojih je sve manje, a koji , ipak, očekuju da nekada negde pročitaju ili vide i nešto pametno što bi ih ohrabrilo da počnu da misle da sve ovo što nam nameću kao usud, kao prokletstvo koje smo zaslužili i sa kojim sad moramo da se nosimo i ne mora baš tako da bude. Naprotiv, samo malo je potrebno da ovi ljudi, ako su uopšte još uvek ljudi, koji već decenijama nisu videli ništa lepo od života, počnu da žive bar kao socijalni slučajevi, što bi bilo ravno blagostanju u zemlji u kojoj 650.000 individua još uvek postoji (podatak s početka novog desetleća), ali ispod "apsolutne granice siromaštva", odnosno gladuje ili, još tačnije, umire od gladi. I što je najluđe, to je bila čestitka vlastodržaca saopštena preko režimskih medija, bez stida, gotovo sa ponosom, pred doček Srpske nove godine 2012. (koliko se sećam) gotovo sa slavodobitnim ushićenjem što ih valjda nije bar 2.000.000 (miliona), mada se ja ne bih zakleo da nije. To je tranziciona patologija samozvane i samouspostavljene političke klase, jer oni kao da svršavaju kad mogu svom narodu u oči da saspu ove više nego zastrašujuće podatke, bez straha da će bilo ko prstom da mrdne. A trebalo bi, i ne samo prstom, već i nekim drugim udom, demokratskim, naravno.

Ivan Rajović