White man can('t) jump

U nedelju se definitivno pokazalo koji je to najveći i najsvetiji srpski nacionalni cilj. I svima će nam biti, kudikamo lakše, sad kad je to definitivno jasno. Izgleda da nekima i dalje nije jasno...? Niste shvatili? Šta kažete, vi..? Vi u trećem redu?

Ma ne, nije Kosovo (manje od čke, a veće od qrca, valjda klitoris...) Ma nije ni Beograd na vodi... Ha, ha, neozbiljni ste, neću s vama da pričam... Dobro, reći ću vam: to je... To je, kako bih vam rekao... Ta... Želja, nagon, potreba, nacionalni konsenzus, bre - da se bude najbolji u košarci! To jest – da se nadvladaju gospoda američki crnci, i to ne ni zbog fame o njihovim velikim, krutim penisima, već, zato što smo mi zemlja košarke. Tačka.

Znam, sad ćete reći da je to bilo nekad davno, u vreme kad su u Evropi dve i po zemlje igrale košarku, a Ameri na FIBA takmičenja slali studentske ekipe - i kada smo mi, ne kao Srbija, već mi, kao više nego duplo veća zemlja, Jugoslavija - bili među uspešnijim timovima. A, kasnije, kad su svi počeli da igraju, mi smo maltene nestali.

Pa dobro, ali što vas to čudi? Nije jednostavno igrati kad svi igraju. Malo smo nestali, pa nas sad, evo, opet. Imamo srebro, koje sija k'o zlato.

A crnce ćemo pobediti, pre ili kasnije. Makar crkli. I da znate, nije to lako, bez obzira što crnce, sve vreme tokom tekme, zovemo majmunima, gorilama, čamugama.. Na steoridima je to i na kokainu. Nije lako tako nešto pobediti. Jeste li videli kako to skače?

Šalu na stranu: Očigledno je da smo otišli dođavola. Pre nedelju dana, pola nacije je tupilo kako Sale nema pojma, i da je, kojim slučajem, onaj Francuz kome zglob radi kao motor BMW-a ubo još jednu trojku - tako bi i ostalo. A Sale jeste unapredio stvari, postavio odbranu i motivisao ekipu... Ali, zemlja košarke? Gde odoste s pričom?

A možda tako nešto i jeste naš maksimalan domet. Kad nismo u stanju da budemo zemlja mesa, mleka, sireva, vina, a sve nam je to kao na dlanu, 'ajde onda – zemlja košarke. Parafraziraću pokojnog Slobu: „Ako ne umemo da radimo, umemo da igramo basket“. Sasvim je moguće da je maksimum naše nacionalne inteligencije upravo taj koji koji se može primeniti u jednoj takvoj igri (uz dužno poštovanje ovog lepog sporta). Brzina, refleks, skok, veština da se lopta probaci kroz obruč.

A promišljanje, anticipacija, kontemplacija i, kako to jednom reče naša divna Isidora Sekulić: „Usredsređivanje, žiža i koncentracija.“ Od toga ništa.

Kao kopci smo. Što u letu uhvatimo, uhvatimo; što nam ispadne iz kljuna, jebi ga... Nema veze... Ko zna zašto je to dobro...

Tražimo opravdanje u tome što crnci, navodno samo skaču, jure... (A da li i  pogađaju, ili smo mi dali 129 autokoševa?) Znači, samo skaču i jure? Pa, šta bi trebalo da rade? Da nas puste da mi osvojimo zlato, koje bi tad verovatno sijalo kao sunce?

Američke crnce potcenjujemo na jedan pritajeno rasistički način, a tajna želja nam je da te ljude, koje smatramo inferiornima, pobedimo. I žalimo se da je to baš teško... A što je to tako teško, ako su to samo čamuge?

Aha... trče, skaču, steroidi... razlozi...

Zemlja košarke... Da nismo mi možda i zemlja džeza? Zemlja soula i repa?

Plašim se da smo mi, na kraju, samo zemlja užasno nadobudnih muškaraca i agresivnih žena, sa ukupnim rezultatom: Sedi, jedan.

Vojislav Todorović