Društvo

Sve je više pacijenata koji se u magnovenju grčevito hvataju za tu usranu slamku koju im dobacuje okrutni vlastoljubivi Minhauzen i te kako svestan u kakav se poduhvat upustio.

Ne idu tama i svetlo jedno kroz drugo, pa bilo sa koje strane da dolaze. Potiru se i gase se međusobno i onda nema ničeg ni tamo ni vamo, ni nigde.

Da je politika kod nas još uvek božanska kategorija, a ne ovozemaljska i svetovna, govori nam mnoštvo primera iz naše običnoživotne prakse.

Društvo koje je decenijama gubilo boga u sebi, vraća mu se u velikom stilu. Promocija crkve je prioritet u državi koja nema ni za penzije, crkva ulazi na velika vrata u ustanove, u škole, u vrtiće, u bolnice, širi se kao požar i nameće dvostruku grižu savesti onima koji je odbijaju kao takvu.

Razočarani revolucionari mi šapuću kako se nikada ništa neće promeniti i kako ću i ja kada dođem u njihove godine govoriti istu priču mlađim naraštajima.

Danas i ovde postalo je vrlo moderno okititi se nekom titulom, zvanjem, činom ili nekim drugim sertifikatom svoje posebnosti, a nikada nije bilo više neznanja, mamlaza, mediokriteta i surovo sirovog ološa koji je zagospodario funkcijama i svim aktivnostima koje se životom zovu.

Zato Konkretno, Zajedno i Složno počnimo sa predlozima i rešenjima! Ideja, talenata i volje još ima. Ima i nas koji hoćemo.

Moglo bi se pretpostaviti da su pisci potpuno zanemarena, izopštena i ruglu izvrgnuta kategorija samozvanih i sebičnih probisveta i parazita zastalih na svom putu u večnost kod „Điha, điha, s čet’ri noge, sve četiri krute...“

Praznici stižu u avetinjske gradove koji smrde na roštilj i blješte neonskim kičem. Raduj se Srbijo.

Kako čujem, sada se o Kraljevu priča i u Sidneju, Torontu, Karakasu…, zbog semafora, naravno. A građani kao građani, već pišu podneske lokalnim vlastodršcima, u kojima traže da im svečano otvore obore, svinjce, kokošinjce, ambare, poljske klozete….