Društvo

Crtica na nadgrobnom spomeniku koja stoji između godine rođenja i smrti je život, sećanja su život, sve ono što postoji u sadašnjosti i mrda je život, sve što se čuje i oseti je život, sve što se vidi je život.

Jezik oslikava način razmišljanja, a i ponašanje pojedinaca, grupa i mase, pa i naroda.

Dok zločinci uništavaju vrlo sistematski sve na šta naiđu „javnost“ se tobože sablažnjava i daje recepte za kisele paprike, pozitivno razmišljanje, negu iguana u terarijumu i kuka kako je „nekad bilo bolje“.

Nasiljem u svakom vidu i svime što je nedostojno se održavaju na “vlasti”.

Suživot je nužnost. Strah ponekad. Ljubav da, i preovladava. Ravnodušnost možda, i postoji. Mržnja ne, jer nema razloga.

Govna plivaju i to se zna, pa, reklo bi se, nije toliko sporno koliko je poražavajuća činjenica da vredno uglavnom tone ili ostaje na dnu, biva preplavljeno govnima, a da često nema moć da bilo šta učini, ili makar mogućnost da ostane tu gde jeste čuvajući svoju vrednost da je Sranje ne zagadi i upropasti.

Nikada nisam bio za to da se nekome dozvoli da drugima uvaljuje gudru, bez obzira u kakvoj bedi kašio svoju estradnu ili uličnu njušku. A što se tiče pasioniranih šmrkača koke, duvača pevca i svih drugih punoletnih konzumenata praškastih ili zeljastih materija za koje se osnovano pretpostavlja da su....itd. nikako mi nije jasno šta je tu sporno.

U svojoj predstavi o prosperitetnosti, prolazili bi pored mene, nekakvi jadnici i glupani, sa nekakvim ponosom, da bi se nakon neuspelog pokušaja i propasti te i takve bedne zamisli, neostvarene i neuspele ambicije, ponašali kao crvi, puzili, postajali religiozni i tražili savet… Bedni stvorovi.

„I tako teče naša svakodnevica u kojoj, priznali ili ne, sve počiva na skrivanju-od podočnjaka preko emocija do skrivanja iza uniformi, položaja, principa...“

(Šta reći, koju posluku porati?)

Pages