Društvo

Bez obzira na svu istorijsku građu koja im je posvećena, neku ljudi zaslužuju da se stalno čuvaju od zaborava, da se pominju, i da se njihove ime konstantno ističe kao jednistven primer svog vremana i svog roda. Jedan od takvih ljudi, jedinstvenih i za sva vremena- bio je i Sava Vladislavić Raguzinski; ruski grof srpskog porekla, političar, trgovac, poliglota. Ovo je jedna kratka priča o njemu. Priča o životu vrednom romana i filma, i delu vrednom svakog divljenja i poštovanja.

Pre jedno godinu dana, u tekstu pod naslovom „Ostavite nam bar fudbal“, napisao sam – „Da se malo odmorimo od politike – idemo na sport. Ne zato što su nam uzeli institucije i što nam vređaju inteligenciju i ne samo inteligenciju, već i zato što je fudbal danas, ne samo najvažnija sporedna stvar na svetu i zabava miliona, već i veliki biznis, šta god to značilo – i onaj legalni i onaj u kome se mulja. Mi nismo uspešni ni u onom prvom – imamo sjajne fudbalere a loše rezultate, ni u onom drugom – muljamo na sitno, jajare, što bi u selu rekli…”

Upravo sam pročitao tekst Vedrane Rudan – „Molimo javnost za privatnost” (preporučujem), pa ne zamerite ako mi se omakne neka u njenom stilu, pomenuh ovde i Njegoša, a hoću da pišem o vaskolikoj srpskoj pameti – Srpskoj Akademiji Nauka i Umetnosti – SANU, koja li će tu papazjanija na  kraju da ispadne?

SANU pusti, gde me sad zadesi…da, za početak izigravam Njegoša, a Vedranu ću posle, na kraju, kad ih sve poteram (ove što spavaju) u pizdu, lepu materinu. 

Bez obzira da li se radi o migrantima iz Sirije, koji se u strahu od rata u svojoj zemlji u gotovo milionskim kolonama kreću put Evrope i Zapadnog sveta, ili o onima iz Avganistana i Pakistana, koji se tim istim kolonama u sve većem broju priključuju, ili čak o izgladnelim narodima Afrike - potencijalno novoj tempiranoj bombi, narodima koji čekaju "zeleno svetlo" kako bi i sami formirali svoju izbegličku kolonu i tako napravili prvi korak ka navodno "boljem životu", jedno je sigurno: ono što poznajemo kao "naš svet" ili "naša civilizacija" poslednjih godina se s

Tako se zvao projekat našeg aerodroma, finansiran od strane evropske banke. Da bi belosvetski konsultanti mogli udobno i bezbedno da dolaze kod nas, po novac „darivan“ zemlji u tranziciji. Te danajske darove su, kroz razne projekte, vraćali sebi i svojim poslodavcima natrag.
U okviru projekta „kapija“, napravljen je i jedan od boljih VIP salona u Evropi. Sa podom od mermera sa dna okeana, ispred obala Brazila, parketom od trešnjinog drveta, venecijanskim staklom i slikama naših najpoznatijih slikara (nadajmo se da su još tamo!).

Bauk male mature protutnjao je i ovog juna. S' obzirom na (nedovoljne?) mere predostrožnosti koje se primenjuju, čini se da je to prvi i na žalost, poslednji ispit koji se odvija bez očigledne korupcije. A tamo gde je takmičenje pravo, autentični su i mini nervni slomovi, teška nerviranja i ogromne sekiracije, kako đaka, tako i njihovih roditelja.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu ...

(Krvava bajka – Desanka Maksimović)

Korona će otići, ostaćemo mi - ovakvi kakvi jesmo, zbunjeni i sluđeni; dezorjentisani prosjaci sa poslednjim petoparcem u džepu, spremni da za taj petoparac umesto hleba pazarimo parče magle! Svetsko tržište ne mora da brine... Dokle god je magle- živeće i ono. Ljudi postaju čudna sorta kada evolucija obrne svoj smer i krene u rikverc. Tada je moguće sve. Pa, i to da za parče sopstvene magle, osim onog petoparca, damo i nebo. Naše zajedničko nebo. Naravno, problem je u svetu, ne nužno kod nas. Da je Srbija najveći problem, lako bi mogli da odemo, da emogriramo.

Izbori se približavaju. Umesto karanfila na reveru, njihov zaštitni znak će biti Korona. "A must have" za ovu (i verovatno) sledeću sezonu. Ima još skoro mesec dana do njihovog održavanja, a mnoge tanane duše su već u predinfarktnom stanju.

Refleks mozga! Borba sivih ćelija za opstanak u granicama sopstvenog zdravog razuma. Borba protiv potencijalno smrtonosnog napada gluposti. Borba na život i smrt! Glupost je gadan neprijatelj. Ona ne bira, nema osećaj sa empatiju, ona ne zna za milost... Glupost je glupost. Napada kad joj vreme nije. Mozak se brani! Trzaj, grč, krik, vrisak... Vrisak koji jedino ti čuješ u svojoj glavi. Napad na mozak nije isto što i napad na pluća. Ovde recept: otvori prozor i duboko udahni ne znači ništa.